Cao svima!!!! Nadam se da ce da vam se moj blog dopadne!!!

 Uzivajte!!!! :)              


                                          
  PERSIJSKA MACKA                                                                                                                                                                  Poznato je da je persijska mačka uvezena u Evropu 1500 godine. Uvezao ju je Italijanski naučnik Pietro della Valle u Italiju iz Persije. Gotovo ceo vek kasnije francuz Nicolas de Pereisc uvezao je nove primerke iz Turske. U prvoj polovini 19. veka neki primerci uzgojeni u Italiji tajno su izvezeni u Francusku i Englesku gde su iz ukrštanja Turske angore i persijske mačke dobijeni preci današnjih modernih persijskih mačaka. Uzgajivači su naročitu pažnju posvećivali kvalitetu krzna kao i raznolikosti boja i uzoraka. Ukrštanjem sa turskom angora mačkom poboljšan je kvalitet krzna kod persijske mačke. Tokom svih godina pa sve do današnjih dana uzgajivači su menjali izgled te vrste mačaka. Kad bi pogledali persijsku mačku 70-tih godina i današnju videli bi veliku razliku u obliku glave, nosa i građe tela.
Temperament:
Persijska mačka je vrlo inteligentna, privržena, blage ćudi i često puta deluje zatvoreno i nezainteresovano ali to je zbog toga što pažljivo proučava svoju okolinu pa se tek onda prepusti maženju i druženju. Voli se maziti i igrati. Dobro se slaže sa drugim vrstama mačaka i psima.
Zbog njenog dugog i prekrasnog krzna mački treba posvetiti dosta pažnje i njege. Treba je svakodnevno rasčešljavati kako se dlaka ne bi spetljala u čvoriće. Preporučuje se jednom u tri meseca mačku okupati sa šamponom za mačke. Oči persijske mačke često suze i njih treba redovno čistiti i održavati higijenu kako na krznu lica da ne bi ostali ruzni 

tragovi.
TELO - srednje veliko do veliko, zbijeno, na niskim jakim nogama, širokih mišićavih prsa i ramena, ravnih leđa, kratkog i snažnog vrata.
GLAVA - okrugla, masivna, dobro proporcionalna sa širokom glavom, zaobljenog čela, punih obraza i otvorenog izraza.
NOS - kratak, širok sa jasnim stopom, širokih otvorenih nosnica. Stop je pregib na prelazu nosa u čelo i mora biti smešten između očiju, ne sme biti iznad gornjeg ruba kapka i ispod donjeg ruba kapka.
BRADA - široka i snažna. Snažni zubi.
UŠI - malene, zaobljenih špiceva sa bogatim čupercima, razmaknute i nisko smeštene na glavi.
OČI - velike, okrugle, otvorene , dobro razmaknute, sjajne i izražajne.
NOGE - kratke, debele, mišićave, snažne, okrugle šape i poželjni su čuperci između prstiju.
REP - kratak u proporciji sa dužinom tela, kitnjast na kraju lagano zaobljen.
DLAKA - duga sa gustom podlakom, fine svilene strukture i oko vrata ima bogati okovratnik.
BOJA - nailazimo je u svim mogućim bojama, kombinacijama uzorka i kombinacijama sa belim. To su primerice: bela, crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, sve moguće vrste kornjačevina, zadimljene, srebrne i zlatne. Od uzoraka imamo mramorasti,
tigrasti i tačkasti. Od kombinacija sa belim imamo Van, Harlekin i bikolor.
Van je bela mačka sa dva obojena dela krzna na glavi i repu. Toleriše se po koja obojena tačka na šapama i telu. Harlekin sme imati obojenog od 1 do 1 tela. Bikolor sme imati od 1 do 3 obojenog dela krzna.

Takođe nalazimo mačke sa maskama takozvanim "pointed" mačke. Njima su maska, uši, šape i rep tamnije boje od tela.

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  EGZOTICNA MACKA        

To je novija pasmina nastala 1960. godine ukrštanjem persijske i američke kratkodlake mačke sa namerom da se poboljša tip američke kratkodlake mačke. Iz te kombinacije nastala je mačka sa okruglom glavom i svilenkastim krznom. Najupadljivije su bile mačke iz tih ukrštanja kod kojih se pojavila srebrna boja. Znači gen je bio preuzet od persijske mačke. Mačke su naprosto bile prelepe. Nakon toga se počelo intenzivno raditi na uzgoju sada već nove rase i 1966. godine do 1968. gospođa Jane Martinke iz CFA postavlja program i standard za kratkodlaku persijsku mačku. 1968. je ta pasmina priznata u CFA kao "egzotic shorthair" odnosno kratkodlaka egzotična mačka. U tim ukrštanjima znale su se koristiti i burmanske mačke ali one nisu donele srećne kombinacije. 1979. je egzota uvežena u Evropu od Norberta i Elke Deutschman. Godine 1983. i 1984. te su se mačke sudile u kategoriji kratkodlakih mačaka. Sa strane FIFe egzota je prvi put nagrađena sa CAC statusom 1984. i od tada kreće intenzivniji uzgoj egzota u Evropi. Godine 1991. priznata je od FIFe u kategoriji dugodlakih mačaka i od tada se sudi u I kategoriji.
Karakter i temperament:
Po karakteru su to vrlo drage, inteligentne, privržene i nenematljive mace. Vole udobnost, kuću i igru. Kad nekog prvi put ugledaju primaju ga sa velikom rezervom dok ne procene da li mogu imati poverenja prema toj osobi. Vremenom se sve više vežu za vlasnika.
Standard im je isti kao i kod persijkskih mačaka i jedina je razlika u krznu.
KRZNO: vrlo gusto, teksture somota i mekano, odstoji od tela. Nešto je duže nego u britanaca i ne sme biti prilegnuto.
BOJE:sve su dozvoljene, bela, crna, plava, riđa, krem, srebrna, kornjačevina ( plava, crna ), dezeni mogu biti tabby, shaded, colorpoint, tabby point, color point.

           


































ABESINSKA MACKA.

Abesinska mačka je jedna od najstarijih priznatih vrsta. To je kratkodlaka, elegantna, umiljata i otmena mačka. Oko njenog porekla postoje mnoge priče obavijene misterijom. Legenda tvrdi da je živela na obalama Nila i na dvorovima egipatskih faraona gde je poštovana kao božanstvo. Postoji velika sličnost u građi i izgledu između današnjih asbesinki i mumificiranih mačaka pronađenih u iskopinama starog Egipta. Na crtežima nađenim u grobnicama takođe su nađene slike te mačke. Zaista ona izgledom odgovara prototipu modela kipa božanstva Basted, vrlo poštovane u starom Egiptu. Ali ipak nemamo nikakvih dokaza da je ta mačka zaista potomak Abesinskih mačaka. Često se i danas vode polemike među uzgajivačima Abesinki i Egipatskih mau o tome koja je vrsta zaista direktan potomak te mačke na egipatskim kipovima. Slične mačke nalazimo u Africi, Evroaziji i Aziji i danas kao divlje mačke. Ono što je zaista sigurno je da je prvu abesinku iz Etiopije, današnje Abesinije u Englesku doneo 1868. maršal Sir Robert Napier nakon zvršenog rata. Tako je rasa i dobila ime Abesinska mačka. Mačka donešena u Englesku zvala se Zula i imala je tipičan aby crtež na krznu - ticking ali nije bila baš potpuno slična današnjim mačkama. Veruje se da je Zula pramajka današnjim ABY. Prvi put je izlagana u Londonu 1871. god. Vrsta je priznata 1882. god u Engleskoj a prvi standard je publikovan 1889. godine. U Ameriku je uvezena iz Engleske 1910. godine a udruženje CFA priznaje je 1917. godine. Prvi klub uzgajivača abesinskih mačaka osnovan je 1926. godine a 1930. godine počinje se u Evropi sa ciljanim uzgojem te vrste. Između dva svetska rata gotovo je ta dragocena rasa potpuno izumrla zbog slabe ishrane i izbijanja mačje leukoze. Ranih šezdesetih godina 19. veka populacija abesinki se počinje obnavljti i danas je to jedna od najpopularnijih kratkodlakih vrsta.
Temperament:
Abesinka je vrlo zahtevna mačka. Po naravi je živahna, znatiželjna, neumorna, inteligentana mačka, koja treba veliki prostor pun promena i dovoljno mesta za neograničenu slobodu da bi se mogla danonoćno kretati i raditi. No ne treba misliti da je to jedna nezavisna i samoživa mačka. Upravo suprotno, abesinska mačka ima jaku potrebu za čovekovim društvom, blizinom i pažnjom. Njen vlasnik mora pronalaziti i izmišljati zajedničke igre te joj poklanjati puno nežnosti i pažnje, i ne sme nikada zaboraviti pokazati da joj je vrlo blizu. Ne posveti li joj dovoljno vremena gasi se njena volja za igrom i druželjbivošću. Izgraditi jedan skladan odnos sa ABY nije uvek jednostavno. Kako bi se prebrodilo njeno prvobitno nepoverenje potrebno je puno strpljivosti, nežnosti i dobre volje. Kada se jednom izgradi poverenje i učvrsti veza, tada dolazi do izražaja njen pravi ljupki karakter.
Ako se od malena navkne na uzicu možete sa njome šetati kao sa psom.
Krzno abesinke se lako održava i potrebno ga je četkati mekanom četkom, a ono što je na njemu privlačno je njegova boja. Na prvi pogled deluje ujednačeno šareno, u stručnom jeziku to se naziva aguti bojom. Naziv aguti potiče od južnoameričkog glodara čije gusto krzno je nejednako smeđe obojeno. Svaka pojedina dlaka od korena do vrha obojena je svetlijim i tamnijim prugama. To nazivamo ticking. Takvo aguti krzno uobičajeno je kod divljih životinja na pr. kod divljeg zeca. Zbog toga su u početku i absesinku nazivali "bunny cat" odn. mačka zec. Mnoge mačke imaju aguti krzno, ali ga često prekriva još tigrasti uzorak pa nije tako izraženo. Genetski gledano ABY je tabby mačka (tigrasta), no taj uzorak kod nje nije izražen. Poneki uzorak nalazimo na glavi, vratu, nogama i repu, no to se smatra geškom i nije dozvoljen prema standardu. Uzgajivači su uložili mnogo truda dok su uzgojili mačku bez uzorka ali sa jednoličnom bojom i tickingom. Današnje ABY mačke moraju biti što je moguće jednoličnije obojene. Dozvoljena je jedna tamnija pruga koje se proteže od glave preko leđa do vrha repa i malo bele boje oko nozdrva i na bradi.
Priznate boje su:
ABY n - boja divljeg zeca, topla crvenosmeđa boja sa crnim tikingom;
ABY a - plavo siva sa tamno plavim tikingom;
ABY o - topla bakreno crvena boja sa čokoladno smeđim tikingom;
ABY p - zagasita bež boja (boja srne) sa toplim tamno krem tikingom.
Sve ove boje priznate su i u srebrnoj varijanti sa odgovarajućim tikingom. Jedino je osnovna boja srebrno bela.
Mačići abesinke na svet dolaze tamnog krzna pa im je potrebno nekoliko meseci dok poprime pravu boju.
IZVOD IZ STANDARDA
GLAVA je klinastog oblika, srednje velika, široka čela, konture su blago zaobljene ljupkog izraza. Nos srednje dužine a u profilu pokazuje blago udubljenje, brada snažno izražena, njuška nežno zašiljena.
UŠI su velike, široke na bazi, na vrhu lagano zaobljene, sa otiskom prsta na ušnoj školjki i tikingom koji odgovara boji krzna. Poželjni su čuperci dlake na vrhu ušiju. One su uspravne i dobro razmaknute.
OČI su velike, oblika badema i dobro razmaknute, izražajne i sjajne. Boje jantara, zelene ili žute, jasne i intezivne boje uokvirene bojom tickinga.
TELO srednjeg stasa i dužine, gipko, mišićavo i nežnog vrata. Noge elegantne, duge i žilave u skladu sa telom. Šape male i ovalne

REP je prilično dugačak, jak u bazi a prema vrhu špicast.
KRZNO je kratko, fino, zatvoreno i prilegnuto telu. Dve do tri pruge na jednoj dlaci sa tamno obojenim vrhom.

BENGALSKA MACKA.

Bengal Cat, u prevodu Bengalska mačka, relativno je nova hibridna rasa koja je ljubiteljima mačaka postala poznata pod prvobitnim nazivom Leopardette.
Šezdesetih godina je u Americi vršeno eksperimentalno ukrštanje divlje bengalske mačke, poznate pod imenom ALC - Asian Leopard Cat, [felis bengalensis] i domaće mačke.
Felis bengalensis [ALC - Asian Leopard Cat]
Mačka srednje veličine, težine 3,5 – 7kg. Spram tela relativno male glave sa manjim zaobljenim ušima i velikim okruglim očima. Noge su joj duže nego u domaće mačke. Dlaka je kratka, puna i meka. Boje variraju od oker do braonkasto žute sa crnim flekama ili rozetama sa crnim konturama. Živi u blizini vode, lovi zečeve, ptice, miševe i ribe. Ženka donosi 2-3 mladunčeta na svet i othranjuje ih sama.
Ukrštena je ALC ženka sa mužjakom domaće mačke. I pored poznatih problema neplodnosti mužjaka u pokoljenju iz takvih ukrštanja, pojavio se i problem da divlja mačka kao mati, u opasnosti često ubija svoje potomstvo. Prešlo se na sparivanje ALC mužjaka sa ženkom domaće mačke.
U prvoj generaciji zvanoj F1 se dobro održao željeni izgled, mada sa neželjenim efektom da se velikim delom nasleđuje karakter divljeg oca, ali bar domaća mačka nije imala problema da othrani svoje poludivlje potomstvo. Najvažniji su prvi kontakti sa okolinom i samo pitoma majka može naučiti svoje mačiće da se ne ophode i ne reaguju divlje u raznim situacijama.
Kao sto je već rečeno, procenat neplodnosti mužjaka kod hibrida je velik. To je način na koji se priroda brani od neželjenih slučajnosti.
Kod ženki to nije slučaj. Da bi se izbegao efekat “vraćanja unatrag”, sparivanjem F1 ženke sa ALC mužjakom, došlo se na ideju ukrštanja drugih domestifikovanih rasa flekastih mačaka. U dostupnim izvorima nije navedeno u kojoj meri su ove rase odigrale ulogu u hibridizaciji, spominje se samo sledeći princip i bez naznake ko je bio mužjak a ko ženka:
ALC x domaća mačka = F1 Bengalska mačka
F1 x domaća mačka = F2 Bengalska mačka
F2 x domaća macka = F3 Bengalska mačka
F3 x domaća macka = F4 Bengalska mačka [SBT]
Generacije F1 – F3 se zovu Foundations [foundation - osnova], a četvrta generacija F4 ima naziv Stud Book Tradition, skraceno SBT, sto znači da može da dobije Pedigre.
Početkom devedesetih godina je rasa bila priznata prvo u Americi, pa onda i u Evropi. Tip Bengalske mačke je fiksiran, mačaka ima dovoljno, tako da više nije potrebno ukrštanje sa drugim rasama, ali se još i danas delimično praktikuje ukrštanje „unatrag“, ukrštanje sa ALC. Vrlo malo odgajivača drže ALC, F1, F2 i F3. Ove mačke nisu pogodne da se drže kao kućni ljubimci jer još uvek imaju osobine divlje životinje, za čije je držanje potrebna zvanična dozvola.
Sada, kada ima dovoljno Bengalskih mačaka važi sledeći principi:
ALC x Bengalska macka = F1 Bengalska mačka
F1 x Bengalska mačka = F2 Bengalska mačka
F2 x Bengalska mačka = F3 Bengalska mačka
F3 x Bengalska mačka = F4 Bengalska mačka (SBT)
Iz ove tabele možemo zaključiti da današnje Bengalske mačke imaju nešto više “divlje” krvi nego nego u počecima hibridizacije.
Karakter:
Bengal mačka očarava svojom prisnošću, znatiželjom i razigranošću. Obožava da se igra sa vodom, da se penje i da skače. Zbog njenog prirodnog nagona da je stalno u pokretu, ne treba je držati u malom stanu ili je ostavljati samu. Potrebno joj je društvo, najbolje mačje. Dobro se slaže sa drugim mačkama i rasama ako nisu agresivne.
Izgled:
Izgled Bengalske mačke se ipak udaljio od izgleda ALC. Na nju podseća, što je i bio cilj, još samo flekasto krzno Bengal mačke. Građom tela se izrazito približila domaćoj mački.
Prema TICA i FIFe standardu Bengal mačka treba da izgleda “divlje”, ali da nema karakter svojih predaka. Treba da ima temperament domaće mačke. Srednje je veličine, misićava. Prednje noge nešto malo kraće nego zadnje, šape velike i okrugle. Rep dugačak i čvrst, prema kraju tanji, vrh zaobljen i crn. Dlaka kratka do srednje dugačka, puna i meka. Glava je trouglastog oblika zaobljenih kontura, u odnosu na telo relativo mala. Uši male do srednje veličine, dosta razdvojene i zaobljene na vrhu. Nos veliki i širok, lako konkavan. Njuška izrazito široka, oči velike i okrugle, boje braon, zelene ili boje ćilibara, u skladu sa bojom dlake. Point boje su sa plavim očima. Odgajivači su se potrudili da paleta boja bude što veća. Boje se dele u dve grupe: brown i snow, a šare se dele na spotted (flekasto), i marbled (mermerne šare, zapravo classic tabby), što malo podseća na ocelota. Kod spotted šara postoje zatvorene (manje) fleke ili rozete.

BOMBAJSKA MACKA.

Prve Bombay mačke rođene su 1958. godine u jednoj odgajivačnici u Kentakiju [Kentucky]. Gospođa Nikki Horner koja se bavila odgojem rase American Shorthair i Burma, imala je sasvim jasnu predstavu o rasi koju je htela da kreira. Dugogodisnja selekcija predhodila je konacnom rezultatu. Sparivanjem jedne American Shorthair zenke i Burmanskog mačka, oboje Veliki Šampioni [Grand Champions], odgajivačica je napokon dobila ono što je toliko dugo očekivala : malog crnog pantera, pitomog i umiljatog. Rasa je dobila ime Bombay zbog asocijacije na indijskog pantera. Rasa je tek 1976. bila priznata, prvo kod CFA [Cat Fanciers Association, USA].

Izgled
Snažna i mišićava mačka, srednje veličine, elegantnih pokreta kao panter. Glava je okrugla sa širokim licem čije središte su okrugle oči boje zlata. Uši su srednje veličine, zaobljene na vrhu. Dužina nogu je srazmerna sa telom, rep je ravan i srednje dužine. Najlepše od svega je meka ali gusta kratka dlaka neopisive crne boje koja se pod rukom oseća kao saten, a tako se i presijava.

Karakter
Mačka je vrlo društvena i ne voli da bude sama. Traži društvo prateći čoveka u stopu. Obožava da se igra, bez obzira na šta naidje - sve joj odgovara: čep za flašu je podjednako dobar kao i olovka sa stola koji je predhodno spremila. Podnosi se dobro i sa ostalim mačkama, ali kad se radi o jelu, onda svi moraju da čekaju da se ona najede. Ona jednostavno mora imati prednost.

Budućnost…………?
Kao što smo rekli, Bombay rasa je nastala ciljanim ukrštanjem American Shorthair [o kojima smo već pisali ovde] i Burmanske mačke, tačnije rečeno crne AS i Burmanke braon boje. Kako je crna boja genetski dominantna nad braon, rezultat je bio mačka crne boje. Ukrštanje u ovoj kombinaciji ne daje čistu Bombay mačku. Ozbiljna rasa se tako zove tek kada je osnovana izvesna stabilna populacija sa određenim osobinama, tj. potencijal sa kojim može da se radi. Bombay mačaka ima vrlo malo, potencijal je mali i preti opasnost potrebe incestoidnog sparivanja, tako da se kod TICA [The International Cat Association] razmatra mogućnost sparivanja sa American Shorthair, praktično korak unatrag. Ukrštanje sa Burmankom, radi kvaliteta dlake je povremeno bilo potrebno, pa tako i dozvoljeno. Sparivanjem dve čistokrvne Bombay mačke ipak mogu da se dobiju mačići braon boje, za šta je odgovoran recesivni gen braon boje bez obzira koliko generacija unatrag on leži. Naravno ovaj gen nose sve Bombay mačke, jer sve potiču od Burmanke.

U Americi se samo nekoliko odgajivača bavi odgajivanjem Bombay mačaka, tako da je rasa u opasnosti da nestane. Dobiti jednu Bombay mačku sa kvalitetima za izlozbu ili odgajivanje je takoreći iluzorno. Možemo reći: posedovati jednu..

Bombay jeste privilegija.

BRITANSKA MACKA.
.Kod ove rase dolazi najčešće do zabune i pometanja, ne samo kod ljubitelja mačaka koji su uglavnom laici, nego i kod odgajivača koji se ne bave uzgojem Britanske kratkodlake mačke.
Vrlo često se mešaju rase Chartreux, u prevodu Kartuzijska mačka i Britanska kratkodlaka. Međutim ove dve rase nemaju nikakve veze jedna sa drugom, pa ćemo to pokušati da objasnimo.
Poreklo
Britanska kratkodlaka mačka, kao što nam njeno ime već kaže, potiče iz Britanije i smatra se da je potomak domaće Evropske kratkodlake i domestifikovane mačke koju su još Rimljani doneli na Britansko ostrvo. Kroz vekove i zahvaljujući izolovanom položaju, razvila se jedna naročito otporna populacija koja se kroz vekove nije menjala, tako da su prvi odgajivači u 19. veku imali odličnu podlogu za svoj selektivni rad. Britanska kratkodlaka mačka bila je pokazana već na prvoj izložbi mačaka koja se održala 1871.god. u Crystal Palace-u u Londonu. Početkom 19. veka promenio se ukus ljubitelja mačaka, počela je moda Persijskih i Sijamskih mačaka. Odgajivači Britanske kratkodlake su se ograničili na uzgoj mačaka plave boje, te je od tog doba rasa bila poznata pod imenom British Blue. Raznovrsnost boja je bila pre toga sigurno veća, kao što je u prirodi ima.
Prvi i drugi svetski rat su drastično umanjili broj Britanske plave, kao nažalost i svih ostalih mačaka. Tako su u nedostatku jedinki za uzgoj pravljene nepopravljive greške u vidu incestnog sparivanja, čime je opstanak rase bio doveden u pitanje. Neki odgajivači su spasavanje rase videli u ukrštanju Britanske plave sa Persijskom mačkom, tako da je time ponovo uneta raznovrsnost boja i šara u „plavi svet“. Time je nažalost počeo da se menja i tip. Drugi odgajivači, pobornici plave boje, došli su na ideju da je ukrštaju sa rasom Chartreux , kod odgajivača u Francuskoj i Belgiji. Ovi odgajivači su posle rata imali sličan problem nedostatka mačaka za uzgoj, te su rado pristali na predlog Britanaca po pitanju ukrštanja.
Naravno dogodilo se što se moralo dogoditi: plava Britanka i Chartreux, dve različite rase, postajale su tokom godina sve sličnije. Rezultat je bio da je pokroviteljsi savez FIFe 1970. godine zvanično ujedinio ove dve rase pod imenom British Shorthair, a u Nemačkoj su Britanke plave boje mogle da se izlažu pod imenom Chartreux. Odlučnoj borbi nekolicine upornih odgajivača prvobitne, nemešane Chartreux rase, možemo da zahvalimo da je 1977. godine pokroviteljski savez FIFe napravio reviziju 1970. god. donete odluke, tako da danas možemo da se divimo i jednoj i drugoj rasi kao i ljubitelji mačaka pre 70 i više godina.
Šteta bi bila da revizija nije napravljena. Time bi se izgubila Kartuzijska mačka, čije poreklo nas odvodi daleko na istok, kao njenu prvobitnu postojbinu. U poslednjih nekoliko stotina godina menjala su se imena Kartuzijske mačke kao na primer Sirijska, Kipranska ili Malteška mačka, što samo svedoči o putu trgovaca i vitezova koji su je doneli u Evropu.
Karakter:
Britanska kratkodlaka mačka je kao životni saputnik veoma prijatna. Ona je inteligentna i radoznala, ali ne zahteva da bude u centru pažnje ili da mora da se nosi u naručju. Nije ni preterano mirna a ni suviše temperamentna, moglo bi se reći da je to prava mačka za odrasle osobe. Ipak Britanka može da bude dobar drug i u igri sa decom ako je sa njima odrasla i dozvoljava im svažta bez da postane agresivna.
Tvrdi se da temperament Britanke zavisi delimično i od njene boje. Plave Britanke su navodno mirnije, samostalnije i nisu velike maze, dok su riđe temperamentnije, a crem veoma privržene. Srebrne su senzibilne i znaju biti veoma vezane za jednu osobu. Bicolor i tricolor su temperamentne i pomalo tvrdoglave, a novija Colourpoint varijanta je umiljata i neproblematična.
Izgled:
Britanska kratkodlaka mačka treba da bude srednje veličine. Trup je kratak, mišićav i jak kao i njene noge. Kosti treba da su masivne. Rep je kratak i debeo, zaobljen na kraju. Oblik glave je okrugao, lobanja široka. Čelo je zaobljeno. Uši male do srednje veličine, nisko plasirane, široke u korenu, a zaobljene na vrhu. Nos je širok i prav sa malom konkavnom linijom u visini očiju. Oči su velike i okrugle dosta razdvojene. Boja očiju može biti narandžasta kod jednobojnih Britanki, kod tabby ošaranih, kod smoke i bicolour, pa i kod belih. Plave oči nađu se kod belih, bicolour i colourpoint. Zelene oči mogu imati crne, plave i srebrne varijante, chinchilla obavezno.
Dlaka je kratka, čvrsta i gusta. Kada se prođe prstima kroz dlaku ona treba da ostane da stoji, ne sme da padne. Kvalitet dlake je kod mačaka za izložbu izuzetno vazan.
Mužjak je veći od ženke, sa tipičnim debelim obrazima.
Naravno najpoznatija je Britanka u plavoj boji, po kojoj je prvobitno i nosila ime, ali danas je možemo sresti u svakoj boji, sve su dozvoljene.

BURMANSKA MACKA.

Burmanska mačka potiče iz Burme. Pored Sijamke, Burmanka važi za najstariju orijentalnu rasu u Evropi. U jednom starom pisanom predanju poznatom pod imenom Smud Kot-Pergament iz ere Ayudhya (1350-1767) može da se nađe podatak da je Burmanka (tada još poznata pod imenom Thong-Daeng (zlatno-crvena = mačka bakarne boje) bila jedna od šesnaest rasa mačaka koje su živele po hramovima i bile obožavane kao mačke koje donose sreću. Bile su poznate još i pod imenom Supalak (što znači „lepa, dobra osobina“). Koliko poreklo Burmanke ipak leži u nekoj polutami, toliko je istorijat odgajivačkog rada potpuno poznat. Kao majka svih Burmanki važi Wong Mau koja je 1930. godine iz Burme doneta u Ameriku. Bila je parena sa jednim seal point Sijam mačkom. To je bio temelj Burmanske rase. Naravno posle je sledio niz mačaka iz Burme da bi se izbeglo incestno sparivanje. Ukrštanje sa Sijamskim mačkama (Sijamske mačke su pre 1930 godina izgledom više podsećale na Burmanke nego danas) se nastavljalo. Godine 1936. je rasa Burma u braon varijanti bila priznata kod CFA. Dalja potreba za sparivanjem sa Sijamkama dovela je do gubitka karakteristike tipa. Mačka je postajala sve sličnija Sijamskoj rasi tako da je negde četrdesetih godina prošlog veka došlo do privremenog povlačenja odluke o priznavanju rase. I pored visokog procenta „sijamske krvi“ kod Burmanke, rasa je bila priznata u Velikoj Britaniji 1952. godine. Standard je bio nešto diferenciran. Nekoliko godina kasnije došlo je do ponovnog priznavanja rase u Americi ali ovoga puta zahvaljujući odgajivačima koji su izborom mačaka uspeli da se približe prvobitnom tipu. Već šezdesetih godina Burmanka je bila omiljena i u Evropi.
Temperament:
Burmanka važi za veoma društvenu mačku. Njoj je uvek potrebno društvo, ako ne čoveka, onda bar još jedne ili dve mačke sa kojima može da utroši svoju neiscrpnu energiju. Voli da je u pokretu, da se igra, trči, skače. Veoma je temperamentna. Zato je za nju idealan dom onaj gde može da izlazi napolje. Burmanka se može voditi na uzici. To nije nikakvo čudo, jer ima dosta sijamske krvi. Za razliku od Sijamke, ona ima veoma tanak glas koji se retko čuje. I pored toga što je kao i svaka mačka samostalna, Burmanka je veoma privržena i voli da se mazi. Ona je dominantna mačka, uvek prisutna i zahteva pažnju čoveka. Njeni zahtevi su puni šarma i vica i njoj se ne može odoleti. Ona uvek dobije ono što hoće.
IZVOD IZ STANDARDA
Burmansku mačku karakteriše jedinstvena genetika za kombinaciju boje. Osnovna boja razlikuje se u jačini, gradeći nešto tamniju nijansu na glavi, nogama i repu. Izrazite osobine ove vrste su svilena struktura krzna i izražajne oči. To je srednje velika i elegantna mačka. Svaka sličnost sa sijamskim tipom ili sa zbijenošću britanke su greška.
GLAVA ima, gledana od napred, oblik kratkog klina, široke kosti lica, sužuje se prema njušci. Gornji deo glave je širok, visok, široka između uši i blago zaobljena. Profil: čelo blago zaobljeno, vrh nosa i brada čine strmu liniju, nos ima jasno izraženi prekid, čeljust široka na čeljusnom zglobu (šarkama), brada jaka, u profilu izražena donja vilica.
UŠI su srednje velike, široke na osnovi sa blago zaobljenim vrhovima. Dobro razmaknute u stranu, spoljnja linija uha sledi gornju liniju lica. U profilu blago nagnute prema naprijed.
OČI su krupne, široko razmaknute, gornji kapak je ravan i blago ukošen prema nosu, dok je donji zaobljen. Oči su sjajne, živahnog izraza i blistajuće. Boja: sve nijanse žute do boje jantara. Prednost ima žuta boja. Oblik, veličina, položaj i izraz očiju su kod BUR važniji od boje. Kod starijih mačaka boja gubi na jačini.
TELO je srednje dužine, mišićavo, kompaktno, teže nego što se pretpostavlja na prvi pogled. Prsa su široka, gledano iz profila zaobljena, leđa ravna.
NOGE su srazmerno vitke u srazmeru sa telom, šape ovalne i male.
REP je srednje dužine, ravan, srednje debljine u korenu repa sužava se prema zaobljenom vrhu.
KRZNO je nežno, sjajno, svileno, usko pripijeno uz telo, bez poddlake i vrlo kratko.
Priznate boje su: crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem i kornjačevine. Kod svih boja karakteristično ja da je donja strana tela svetlija od leđa i nogu, a nijanse nežno prelaze jedna u drugu. Dlaka je takođe stepeničasto obojena od tamnijeg vrha prema korenu gde je svetlija. Lice i uši mogu pokazivati blagi kontrast. Pruge, tačke i bele dlake nisu dopuštene. Napomena: mačići mogu imati blage pruge i nešto svetliju boju tela.

BURMILA MACKA
Burmila (BML) je, što može iz samog naziva da se pretpostavi, nastala ukrštanjem rase Burma i Chinchilla. Do ukrštanja nije došlo sa namerom ali se neočekivano atraktivan rezultat nije prepustio slučaju. Naime u Britaniji 1981. godine jedan Chinchilla mačak silver shaded živeo je u istom domu sa Burma mačkom boje lilac. Dok su spomenute mačke bile male nije bilo problema ali kad je Burma mačka odrasla i dobila teranje morali su je odvojiti od Chinchilla mačora i odlučeno je da se za nju nađe odgovarajući mužjak. Sudbina je htela nešto drugo tako se desilo da je "nespretna" kućna pomoćnica ostavila otvorena vrata i par se našao zajedno bez nadzora. Rezultat je bio veoma atraktivan. Mačići ovog neočekivanog parenja ostali su u rukama odgajivačice Miranda-e von Kirchberg koja je inače bila uspešni odgajivač rase Ruske Plave mačke. Dok su mačići rasli Miranda je došla na ideju da radi na osnivanju nove rase. Usledile su intenzivne diskusije sa stručnjacima genetike i sledećih godina radila ja na "projektu" kratkodlake silver shaded mačke tipa Burmanke kao prvom stepenu kreiranja rase. Drugi odgajivači radili su po istom principu sa drugim linijama koje nisu bile u srodstvu sa početnim parom tako da bi se omogućio outcross. Krajem osamdesetih godina u Dansku su iz Britanije uvezene prve Burmilla mačke koje su bile prikazane na izložbama. Osim toga u Danskoj su više odgajivača sparivali Burma i Chinchilla mačke, tako je već postojao dovoljno veliki pool, odnosno broj mačaka da bi se dobilo priznanje. Konačno 1995. godine rasa je bila priznata. Burmilla je nasledila osobine obe rase ali u ublaženoj meri. Ona je temperamentna, umiljata i društvena, ali ne insistira na onome što hoće toliko kako to ume Burmanka. Znatno je aktivnija nego Chinchilla. Za ljude koji vole Burmanku ali ne mogu da zadovolje njene intenzivne potrebe, Burmilla je prava mačka. Burmilla spada u grupu kratkodlakih rasnih mačaka. Ona je srednje veličine, mišićava i u stvari je znatno snažnija i teža nego što izgleda. Oblik tela je nasledila od Burmanke, a dlaka je meka i svilena kao kod Chinchilla mačke. Divne oči tirkizne boje nasledila je od Chinchille.
IZVOD IZ STANDARDA
Sve priznate boje burmila su osenčane i shell. Kod nekih mačaka može se dokazati prisutnost dva burma gena (c/b,c/b).
Glava na vrhu blago zaobljena, srednje širine između ušiju, široka u visini obrva i čeljusnih kostiju, sužuje se u kratak tupi klin, nos u profilu blago ulegnut, vrh nosa i brada su na jednoj liniju, grba na nosu je nepoželjna, brada snažna i duboka.
Uši su srednje velike do velike, široke na osnovi sa blago zaobljenim vrhovima gledano iz profila a blago nagnute napred gledano sa prednje strane, spoljni rub uha sledi spoljnu liniju lica. Kod odraslih mužjaka sa razvijenim obrazima to nije slučaj.
Oči su velike, široko razmaknute, blago ukošene, blago zaobljene gornje crte oka koja završava sa tupim uglom prema nosu, donja crta oka je zaobljena. Oči su sjajne, izražajne sa tamnim okvirom oko očiju u odgovarajućoj boji. Boje: sve nijanse zelene a poželjna je izrazito zelena. Svetlo žuta nijansa dozvoljena je kod mačića do starosti od dve god. Kod crvenih, krem i kornjačevina oči su boje jantara.
Telo srednje veličine, zaobljenih srednje širokih prsiju, ravnih leđa.
Noge vitke, snažne koštane građe, zadnje noge nešto duže od prednjih, šape nežne i ovalne.
Rep srednje dužine do dugačak, širi na korenu a sužava se prema tankom zaobljenom vrhu.
Krzno kratko, gusto, svilenkasto, ravno, tesno pripijeno sa dovoljno poddlake da je krzno malo uzdignuto. Osnovana boja je jasna srebrna, osenčana i shell u priznatim vrstama boja:
Grupa I: Zelena boja očiju ( Non –orange) crna, plava, čokoladna, lila, cimet, fawn srebreno osenčane/shell.
Grupa II: naranđasta boja očiju (orange) crvena, krem, kornjačevina srebrena osenčana/shell
GREŠKE: slaba brada, loša boja očiju kod odraslih mačaka, zbijeno telo ili građa tela kao u orjentalaca, predugo ili čupavo telo.




CORNISH REX MACKA ------------->

CORNISH REX je jedna jako dopadljiva rasa. Cornishi su mačke mekanog, kratkog i talasastog krzna, koje se gotovo ne linja. U opisu rase stoji da su jako elegantne mace dugih pravih i vitkih nogu. Zvanično su priznate kao rasa 1967. godine, a ime su dobile po pokrajini Cornwall, iz koje su i potekli. Prvi primerak talasastog mačka dobijen je kao dete greha izmedju brata i sestre na farmi Ennismore. Osmišljen je ceo uzgojni program povratnih parenja, i ukrštanjem sa Sijamkama, Britankama i Burmanskim mačkama, dobijen je današnji Cornish rex.
Temperament:
Cornish rexovi su jako druželjubivi, privrženi i ujednačene naravi. Jako su znatiželjni, razmaženi i vezani su za svog vlasnika. Vole uvek biti u centru pažnje, tako da su idealni ljubimci za porodice koje žele razigranog i veselog kućnog ljubimca, jer će ih ovi maleni klovnovi uveseljavati svakog trenutka. Oni jednostavno izmamljuju vaš osmeh, svojim genijalnim idejama i jedinstvenim ponašanjem. Jako su druželjubivi u kontaktu sa ostalim mačkama, i vrlo lako sklapaju prijateljstva naokolo. Strašno su privrženi ostalim mačkama u kući, tako da vrlo brzo prave svoj "fan club". Ne vole biti zatvoreni i sami, to im je generalno najveća kazna.
Kod Cornisha se razlikuju dva tipa profila, a to su Straight (evropski) i Roman (američki) profil.
CORNISH REX (FIFe Standard)
Glava: Srednje dugačka glava, klinastog oblika. Dužina glave mora biti za jednu trećinu veća od maksimalne širine. Sužava se prema jakoj bradi.
Profil: Ravan od sredine čela do vrha nosa. Nos je ravan, brada jaka, brkovi i obrve dobre dužine i kovrdžavi.
Uši: Velike i široke u osnovi. Sužavaju se prema zaobljenom vrhu. Smeštene su visoko na glavi.
Oči: Srednje veličine, sjajne, jasne I čiste boje. (Priznate su sve boje očiju)
Telo: Srednje veličine, jake musculature, vitko
Noge: Duge i vitke. Šape su male i ovalne. Mačka treba biti postavljena na visokim nogama.
Rep: Dugačak i tanak. Sužava se prema vrhu.
Krzno: Kratko, plišasto i valovito, pogotovo na ledjima i repu. Priznate su sve boje i kombinacije sa belim, kao i pointed varijante. Sude se podeljene u grupe.





DEVON REX MACKA --------------->

Istorijat:
Kao i kod Cornish Rex rase, nastanak Devon Rex rase je počeo sa samo jednim jedinim mačetom.
To je bilo 1960. godine kada je gospođa Beryl Cox, koja je živela u mestu Buckfastleigh u engleskoj pokrajini Devonshire, pronašla na kraju svog vrta iza kuće leglo svoje domaće mačke sa četiri mačeta i u njemu jedno mače koje je bilo već na prvi pogled jako, jako neobično... Mače je imalo kratku, veoma kovrdžavu dlaku crne boje, velike uši, krupne oči. Dala mu je ime Kirlee. To mače joj je jako brzo priraslo za srce jer je i po ponašanju bilo neobično, mnogo živahnije od ostalih mačića i jako prvrženo gospođi Cox. Zbog toga je rešila da ga zadrži u svojoj kući, kao svog kućnog ljubimca.
Deset godina ranije je otkriven prvi Cornish Rex, Kallibunker, ali gospođa Cox nije znala ništa o tome sve dok povodom desetogodišnjice nije videla članak u "The Dayli Mirror"-u sa slikom Cornish Rex-a koji namiguje. Odmah je kontaktirala engleskog odgajivača Brian Sterling-Webb-a koji je radio na uzgoju Cornish Rex rase i javila da postoji još jedan kovrdžavi mačak nezavisnih krvnih linija. Svi su bili jako uzbuđeni jer je za ubrzani uzgoj nedostajao primerak nezavisnih krvnih linija. Niko nije mogao ni da pretpostavi ono do čega je došlo posle ukrštanja Kirlee-a sa Cornish Rex ženkama: svi mačići u leglima su bili sa potpuno ravnom dlakom!
Razlog je bio u tome da rex recesivni gen Cornish-a i rex recesivni gen Devon-a nisu isti. Zbog toga je rex gen Cornish-a nazvan "Gen 1" a rex gen Devona "Gen 2". Tada je i odlučeno da se nikada više neće ukrštati Cornish Rex i Devon Rex mačke. Tada je i mačku gospođe Cox data pripadnost Devon Rex rase, po pokrajini Devonshire gde je Kirlee rođen.
To nije obeshrabrilo gospođu Cox i gospođu P. Hughes koja je radila na razvoju Cornish Rex rase, uradile su povratno parenje jedne od ženkica iz tih kombinacija (zvala se Broughton Golden Rain) i dobijeno je leglo sa tri mačeta: dva sa ravnom dlakom i jedna ženkica plave kornjačevine sa kovrdžavom dlakom. Dobijen je prvi Devon Rex potomak! To predstavlja početak razvoja Devon Rex rase.
Kasnije su potomci opet vraćani u parenjima na Kirlee-ja kako bi se što više potencirao Rex 2 gen, jer je definitivno u prvim parenjima utvrđeno da su gen 1 i gen 2 inkompatibilni. Ove dve rase su jasno razgraničene prirodnim putem.
Kirlee je kastriran 1964. godine i živeo je od tada u domu gospodina Brian Sterling-Webb-a kao voljeni kućni ljubimac. Izlagan je na izložbama kao prvi Devon Rex sve do 1970. kada je jednom prilikom pobegao iz kuće i stradao u saobraćajnoj nesreći...
1967. Governing Council of the Cat Fancy (GCCF) Velike Britanije je dokumentovao razlike između Cornish i Devon Rex rasa i propisao standarde za svaku od njih i od tada su zvanično obe ustanovljene. Te godine Devon Rex gospođe Gentry's, Amharic Kurly Katie, dobija i prvu titulu šampiona za Devon Rex-a bilo koje asocijacije. U kasnim 60-tim britanski odgajivači Devon Rex-a počinju da putuju na izložbe mačaka po evropi i Devon Rex rasa počinje da se širi evropskim kontinentom a skoro istovremeno stižu i na tlo Novog Zelanda i Australije.
Preko Atlantika prvi Devon Rex stiže u Kanadu 1967., Annelida Smokey Pearl, koja je poslata gospođici Mary Carroll. Ona se ipak nije bavila uzgojem, a prvi uzgojni program Devona u Americi počinje 1968., od strane gospođe Marion White i njene ćerke Anite sa dve jako lepe mačke: Annelida Aubretia i Wigmel Black Witch. Bilo je potrebno 12 godina, od 1968. do 1980. da se razvije jezgro Devon Rex uzgoja u Severnoj Americi.
To su bili počeci razvoja Devon Rex rase, a jako je interesantno da se standard ove rase praktično od svog nastanka do danas nije mnogo promenio. Kako po izgledu, tako i po neponovljivom karakteru. Njihov karakter često nazivaju kombinacijom mačke, psa, majmuna i Denisa Napast. Ili krace "majmunom u telu macke".
Temperament i ponašanje:
Izuzetno su inteligentne i skoro da uče kao psi, mogu se dresirati i naučiti mnogim stvarima. Energične su, živahne, druželjubive sa ljudima i izuzetno vole da se maze ali i iziskuju jako veliku pažnju i ljubav. Ove mačke imaju jaku volju i prilično su nestašne. Naime, često vole da se sakriju u nekom skrivenom i zabačenom kutku kuće i teško ih je naći. Zabačena mesta koje bira mogu biti veoma raznovrsna i takva da čovek nikad ne bi ni pomislio da ih tamo traži. Na primer mogu se sakriti u neke pukotine ili rupe na tavanu, podrumu ili slično, zatim u vešu u nekom ormanu, u korpi za veš pored mašine za pranje ili čak i u samu mašinu za veš ukoliko je otvorena, i slično. Tamo su na oprezu.
IZVOD IZ STANDARDA
Glava ima oblik kratkog klina, čelo se savija prema pljosnatoj glavi i zaobljeno je. Obrazi imaju istaknutiu jagodičnu kost, puni obrazi, nos vrlo kratak, daje sa zaobljenim čelom utisak stopa, njuška kratka sa jakom bradom i izrazitim jastučićima za brkove, brkovi i obrve kovrdžavi, jaki i srednje dugi.
Uši su vrlo velike i široke na osnovi, sužavaju se prema zaobljenom vrhu. Prekrivene su sa nežnom dlakom sa ili bez nabora kože na spoljnjem delu uha (ear muffs). Vrlo nisko su smeštene.
Oči su velike, ovalne, razmaknute i ukošene prema spoljnjem rubu uha, sjajne su i imaju jasne boje.
Telo je srednje veliko, čvrsto, mišićavo, vitko, širokih prsiju i vitkog vrata.
Noge su tanke i duge. Zadnje noge su jako naglašene, prednje noge zakrivljene prema telu u obliku slova „O“. Šape malene i ovalne.
Rep je dugačak, tanak, sužuje se prema vrhu i obrastao kratkom dlakom.
Krzno je vrlo kratko i nežno, mekano, kovrdžavo sa ili bez grublje dlake. Priznate su sve boje i uzorci kao i kombinacije sa belim.



DOMACA MACKA -------------->
Verovali ili ne, ali domaća mačka je u mnogim felinološkim savezima priznata kao rasa i u Evropi nosi ime Evropska kratkodlaka mačka. Svaka priznata rasa ima i svoj standard, pismeno ustanovljen izgled i odlike koje treba da zadovolji.
Poreklo:
Evropska kratkodlaka mačka predstavlja ustvari najčistiji oblik naše domaće mačke, onakav kakav se razvijao stotinama godina na području Evrope, ne mešajući se sa drugim rasama. Podložan samo tokovima evolucije, bez ikakvog uticaja čoveka, tip se održao najbolje na severoistoku Evrope. Danas srećemo najviše odgajivača Evropske kratkodlake upravo u skandinavskim zemljama.
Kod FIFe je 1982. godine ustanovljen standard (opis rase) Evropske kratkodlake koja je time bila priznata kao rasa i doživela preporod.
Do 1982. god. na području srednje i severne Evrope, naročito u Engleskoj, Evropska kratkodlaka mačka je bila podložna ukrštanjima sa Persijskom mačkom upravo u ciju promene fenotipa i sa današnjim izgledom mačke je imala vrlo malo sličnosti. Takva ukrštanja su bila poslednja faza u formiranju tipa Britanske kratkodlake mačke.
Slični odgajivački ciljevi doveli su i do rase American Short Hair, naravno na području severne Amerike.
Karakter:
Nije standardom tako strogo propisan kao kod drugih rasa. Mačka može biti bojažljiva ili mirna i umiljata do razigranog mačeta ili razmaženog ljubimca. U svakom slučaju mačka je vrlo inteligentna i samostalna, ali konstantno radoznala i društvena i spremna da se prilagodi uslovima u kojima živi. Najviše voli sa istražuje okolinu i da lovi.
IZVOD IZ STANDARDA
Veličina je srednja do velika.
Glava je prilično velika, lice ostavlja utisak da je okrugla međutim je nešto duža nego šira. Čelo i lobanja su blago zaobljeni. Obrazi dobro razvijeni. Nos ravan, srednje dužine, jednako širok u celoj dužini, prelaz između čela i nosa jasno je naglašen sa blagim ulegnućem u visini očiju, brada snažna.
Uši su srednje veličine, blago zaobljene na vrhovima i mogu imati i čuperke. Visina ušiju odgovara širini uha na osnovi. Razmaknuti su i uspravni.
Oči su okrugle, izražajne, razmaknute i blago ukošene. Jasne i čiste boje. Boje: zelena, boja jantara, plava, raznobojne (plava i jantarna).
Telo je srednje dužine, mišićavo, robusno, jako sa dobro razvijenim grudnim košem. Vrat srednje dug i mišićav.
Noge su snažne, srednje dužine, sužavaju se ravnomerno prema čvrstim okruglim šapama.
Rep je srednje dužine, prilično debeo na korenu i postepeno se sužava prema zaobljenom vrhu.
Krzno je kratko, gusto, sjajno i elastično.
Priznate boje: bela, crna, plava, crvena, krem, kornjačevine, zadimljene, tigrastog uzorka. Od kombinacija sa belim: van, harlekin i bikolor. Napomena: boje krzna koje potiču iz ukrštanja sa drugim rasama mačaka nisu dozvoljene.





EGIPATSKI MAU MACKA --------->

Poreklo:
Egipatska Mau vodi direktno poreklo od afričke divlje mačke Felis Lybica Ocreata , poznate pod imenom Falb mačka, koja je bila prva pripitomljena. Ovu tvrdnju dokazao je T.C.S Morrison-Scott poređenjem genetskih informacija dobro očuvanih mumija mačaka nađenih u egipatskim grobnicama iz doba 600 – 200 godina p.n.e. i današnje Mau mačke.
Novija istorija rase Egyptian Mau, odnosno kako je jedna prirodna rasa došla do statusa rasne mačke, vezana je uvek za neku anegdotu ili kratku priču, tako i Egyptian Mau. Beloruska princeza Natalija Troubetzkoy je za vreme drugog svetskog rata, zahvaljujući dobrom poznanstvu sa članovima rimskog diplomatskog kora, uspela da u Italiju donese nekoliko primeraka Egyptian Mau. Dotična princeza je ubrzo napravila deteljan odgajivački program za svoje srebrne ženke Baba i Lizz kao i za mužjaka Jo-Jo bronzane boje, koje je donela iz Egipta. Godine 1956. princeza se preselila u Ameriku gde su rođeni i prvi potomci, registrovano ime odgajivačnice "Fatima". 1968. godine je iz iste odgajivačnice jedna Mau pod imenom "Fatima Baba" dobila dozvolu za nastup u šampionatu. Sa mačkama Toby i Tashi, koje je iz Delhija uvezla biolog i genetičar Jean Mill, Mau je dobila “osveženje krvne linije” , namera je uistinu bila kreacija nove rase pod imenom Bengal, ali je ukrštanje sa Egyptian Mau donelo neke prednosti, naime nove boje. Trebalo je da prođe još devet godina da bi Egyptian Mau kod CFA bila priznata kao rasa “natural breed”, što znači da više nije dozvoljeno nikakvo mešanje sa drugim rasama, a do 1981. bila je priznata i u svim drugim američkim felinološkim savezima.
Zahvaljujući pojedinim odgajivačima iz Švajcarske, Holandije i Italije Mau se “vratila” u Evropu 1988. godine. Upravo taj mali broj uvezenih mačaka činio je bazu za dalji uzgoj. Samo nekolicina angažovanih odgajivača u Evropi održava rasu kao "Natural breed" , što je u nedostatku većeg gen-pool-a veoma težak poduhvat. Rasa je kod FIFe bila priznata 1992. god.
Karakter:
Mačka je veoma temperamentna, inteligentna, rado se igra i stalno je u pokretu. Voli društvo, kako mačije tako i čovekovo. Nikako ne voli da ostane sama. Voli da je u središtu pažnje i vrlo lako se uvredi ako joj to ne uspe.
Ako se odlučite da držite Egyptian Mau preporučuje se držati dve. Ona ne mora po svaku cenu imati društvo iste rase, ali u svakom slučaju još jednu mačku.
Izgled:
Mačka je vižljasta, srednje veličine i vrlo mišićava. Noge su joj srednje dužine sa malim šapama ovalnog oblika. Prednje noge su nešto kraće nego zadnje koje odlično naglašavaju proporcije tela. Rep je srednje dužine i zaobljen na vrhu. Glava je trouglastog oblika lako zaobljenih kontura. Uši su velike, zaobljene na vrhu i visoko plasirane. Nos je duži, profil lako konveksan. Brada nije suviše izražena. Oči treba da budu zelene boje.
Dlaka je svilenkasta i leži uz telo. Kao i kod Abisinske mačke svaka dlaka ima tipične tamne prstenove. Tako se na svetloj pozadini ocrtavaju tufne i štrafte što je tipično za rasu. Tipična šara Egyptian Mau je Tabby Spotted. Dozvoljene boje su: silver spotted tabby MAU (crne tačkaste šare na srebrnastoj podlozi), - bronze spoted tabby MAU (bronzane tačkaste šare na podlozi zlatno braon boje), black smoke MAU (crno tačkaste šare sa podlogom koja je svetla samo pri korenu dlake). Kao što je tipično za tabby šaru noge i rep su jasno štraftasti. Takođe na čelu treba da ima slovo "M".




AMERICKA CURL DUGODLAKA MACKA ---------------->.

Poreklo:
American Curl Longhair (ACL) i American Curl Shorthair (ACS) su dve rase mačaka po FIF-e i. Ove dve rase su u svemu istih karakteristika samo se rzlikuju po krznu. Naime kod ACL vrste rep je gusto (duge i čupave dlake kao kod sijamaca) obrastao dlakom poput perjanice, a kod ACS pasmine krzno na repu je iste dužine kao na telu. ACL za razliku od ACS ima veliki okovratnik a može imati grubu ili premekanu strukturu krzna na telu. ACS ima plišastu strukturu krzna po telu. Obzirom da su ova dva tipa mačaka u svemu ista osim u dlakama repa i okovratnika, u daljem opisivanju koristimo jedinstven naziv Američki Curl. Američki Curl je vrlo neobična i posebna mačka zbog svojih prema nazad savijenih ušiju. Praroditelj te pasmine je mačka po imenu Shalamith. Mačka je nađena i usvojena od porodice Ruga iz Lakewoodu u Kaliforniji 1981. godine. Shalamith je vrlo interesantna maca crne boje, poluduge dlake i savijenih ušiju prema nazad. Te godine Shalamith se pari sa običnom domaćom mačkom i rađa četri mačića, dva sa ravnim ušima i dva sa savijenim ušima. Za macu se zainteresovala prijateljica porodice Ruga, koja je i uzgajivač maca, gospođa Kiester koja uspešno izlaže Shalamit 1983. godine i odlučuje se za uzgoj nove pasmine.
Genetskom analizom ustanovljeno je da se kod te mace radi o spontanoj mutaciji dominantnog gena koji se prenosi od jednog roditelja. Ustanovljen je program za uzgoj te šarmantne i privlačne mačke. Curl je za sada vrlo retka rasa, a pogotovu izvan SAD. Mačke se mogu pariti međusobno a za sada se još dozvoljava i parenje sa domaćim mačkama kako bi se dobio veći genski pul i izbeglo parenje u srodstvu. Gen koji uzrokuje savijanje ušiju nije povezan sa nikakvim patološkim osobinama. Gen se nasleđuje kao dominantna osobina. Većina mačića iz tih ukrštanja sa domaćim mačkama imaće savijene uši, čak i ako imaju gen za normalne uši. Curl ima zaista interesantne uši koje, najmanje 1/3 visine od baze, čini čvrsta ravna hrskavica iza koje se onda uši savijaju prema nazad. Uši su obrasle a na vrhovima imaju čuperke dlake poput risa. Punu zrelost mačka postiže sa oko tri godine starosti. Očvršćavanje hrskavice i savijanje ušiju počinje između trećeg i četvrtog dana nakon rođenja i potpuno završava između trećeg i četvrtog meseca starosti. Uši Curla moraju se redovno čistiti.
Američki Curl je znatiželjna maca, ujednačene naravi, inteligentna i voli biti uključena u sve događaje. Vrlo je umiljata i idealan je partner maloj deci. Međutim deci se ne sme dopustiti da mačku vuku za uši ili da ih savijaju prema napred jer je to vrlo bolno za macu. Curl mačka ostaje razigrana ceo svoj život. Američki Curl priznat je u svim udruženjima FIFe, CFA i TICA i to je priznat u svim bojama i uzorcima.
IZVOD IZ STANDARDA
Posebnost američkog kurla sastoji se u njegovim jedinstveno savijenim atraktivnim ušima.
Glava je oblika modifikovanog klina bez pljosnatih mesta, nešto duža nego široka sa glatkim prelazima. Glava je srednje veličine i u srazmeri sa telom. Njuška je zaobljena sa nežnim prelazima bez naglašenog “whisker break“. Brada je snažna i čini jednu liniju sa vrhom nosa i gornjom usnom. Profil - nos je srednje dužine i ravan sa laganim uzlazom od donjeg ruba oka prema čelu. Gornji deo glave produžava se prema vratu bez prekida u nežnom zaobljenju.
Uši su široke na osnovi, otvorene, savijene nežno prema nazad. Vrhovi su zaobljeni i savitljivi, poželjno je da su obrsli dobro. Ugao pod kojim su savijeni mora iznositi najmanje 90 stepeni i ne sme prelaziti više od 180 stepeni. Čvrsta hrskavica počinje na osnovi uha i mora činiti najmanje 1/3 uha. Srednje su veličine, uspravna, smeštena u uglovima (sa strane) gornjeg dela ( vrha) glave.
Oči su srednje velike, oblika oraha, pod laganim uglom između baze uha i vrha nosa. Razmak između očiju je jedna širina oka. Boja se podudara sa bojom krzna a izuzetak je kod kolorpointa gde mora biti plava. Jasna je i sjajna.
Telo je srednje veliko, srednje jakih grudi i slabina. Mišići su srednje jaki, srednjeg tonusa i gipki.
Noge su srednje dužine i u srazmeri sa telom, gledane spreda i od pozadi ravne su i srednje koštane građe. Šape srednje velike zaobljene.
Rep je gibak, široki na bazi, sužava se prema vrhu i ima dužinu dužine tela. ACL - gusto obrastao poput perjanice. ACS - iste dužine krzna kao na telu.
Krzno je poludugo, nežno, svilenkasto, prilegnuto, gipko sa minimumom podkrzna. Priznate boje su bela, crna, plava, čokoladna, lila, boja cimeta, fawn, crvena, krem, kornjačevine, dimaste, srebrne, zlatne, sa uzorcima i kombinacije sa belim.


AMERICKA CURL KRATKODLAKA  MACKA -----> 

Poreklo:
American Curl Longhair (ACL) i American Curl Shorthair (ACS) su dve rase mačaka po FIF-e i. Ove dve rase su u svemu istih karakteristika samo se rzlikuju po krznu. Naime kod ACL vrste rep je gusto (duge i čupave dlake kao kod sijamaca) obrastao dlakom poput perjanice, a kod ACS pasmine krzno na repu je iste dužine kao na telu. ACL za razliku od ACS ima veliki okovratnik a može imati grubu ili premekanu strukturu krzna na telu. ACS ima plišastu strukturu krzna po telu. Obzirom da su ova dva tipa mačaka u svemu ista osim u dlakama repa i okovratnika, u daljem opisivanju koristimo jedinstven naziv Američki Curl. Američki Curl je vrlo neobična i posebna mačka zbog svojih prema nazad savijenih ušiju. Praroditelj te pasmine je mačka po imenu Shalamith. Mačka je nađena i usvojena od porodice Ruga iz Lakewoodu u Kaliforniji 1981. godine. Shalamith je vrlo interesantna maca crne boje, poluduge dlake i savijenih ušiju prema nazad. Te godine Shalamith se pari sa običnom domaćom mačkom i rađa četri mačića, dva sa ravnim ušima i dva sa savijenim ušima. Za macu se zainteresovala prijateljica porodice Ruga, koja je i uzgajivač maca, gospođa Kiester koja uspešno izlaže Shalamit 1983. godine i odlučuje se za uzgoj nove pasmine.
Genetskom analizom ustanovljeno je da se kod te mace radi o spontanoj mutaciji dominantnog gena koji se prenosi od jednog roditelja. Ustanovljen je program za uzgoj te šarmantne i privlačne mačke. Curl je za sada vrlo retka rasa, a pogotovu izvan SAD. Mačke se mogu pariti međusobno a za sada se još dozvoljava i parenje sa domaćim mačkama kako bi se dobio veći genski pul i izbeglo parenje u srodstvu. Gen koji uzrokuje savijanje ušiju nije povezan sa nikakvim patološkim osobinama. Gen se nasleđuje kao dominantna osobina. Većina mačića iz tih ukrštanja sa domaćim mačkama imaće savijene uši, čak i ako imaju gen za normalne uši. Curl ima zaista interesantne uši koje, najmanje 1/3 visine od baze, čini čvrsta ravna hrskavica iza koje se onda uši savijaju prema nazad. Uši su obrasle a na vrhovima imaju čuperke dlake poput risa. Punu zrelost mačka postiže sa oko tri godine starosti. Očvršćavanje hrskavice i savijanje ušiju počinje između trećeg i četvrtog dana nakon rođenja i potpuno završava između trećeg i četvrtog meseca starosti. Uši Curla moraju se redovno čistiti.
Američki Curl je znatiželjna maca, ujednačene naravi, inteligentna i voli biti uključena u sve događaje. Vrlo je umiljata i idealan je partner maloj deci. Međutim deci se ne sme dopustiti da mačku vuku za uši ili da ih savijaju prema napred jer je to vrlo bolno za macu. Curl mačka ostaje razigrana ceo svoj život. Američki Curl priznat je u svim udruženjima FIFe, CFA i TICA i to je priznat u svim bojama i uzorcima.
IZVOD IZ STANDARDA
Posebnost američkog kurla sastoji se u njegovim jedinstveno savijenim atraktivnim ušima.
Glava je oblika modifikovanog klina bez pljosnatih mesta, nešto duža nego široka sa glatkim prelazima. Glava je srednje veličine i u srazmeri sa telom. Njuška je zaobljena sa nežnim prelazima bez naglašenog “whisker break“. Brada je snažna i čini jednu liniju sa vrhom nosa i gornjom usnom. Profil - nos je srednje dužine i ravan sa laganim uzlazom od donjeg ruba oka prema čelu. Gornji deo glave produžava se prema vratu bez prekida u nežnom zaobljenju.
Uši su široke na osnovi, otvorene, savijene nežno prema nazad. Vrhovi su zaobljeni i savitljivi, poželjno je da su obrsli dobro. Ugao pod kojim su savijeni mora iznositi najmanje 90 stepeni i ne sme prelaziti više od 180 stepeni. Čvrsta hrskavica počinje na osnovi uha i mora činiti najmanje 1/3 uha. Srednje su veličine, uspravna, smeštena u uglovima (sa strane) gornjeg dela ( vrha) glave.
Oči su srednje velike, oblika oraha, pod laganim uglom između baze uha i vrha nosa. Razmak između očiju je jedna širina oka. Boja se podudara sa bojom krzna a izuzetak je kod kolorpointa gde mora biti plava. Jasna je i sjajna.
Telo je srednje veliko, srednje jakih grudi i slabina. Mišići su srednje jaki, srednjeg tonusa i gipki.
Noge su srednje dužine i u srazmeri sa telom, gledane spreda i od pozadi ravne su i srednje koštane građe. Šape srednje velike zaobljene.
Rep je gibak, široki na bazi, sužava se prema vrhu i ima dužinu dužine tela. ACL - gusto obrastao poput perjanice. ACS - iste dužine krzna kao na telu.
Krzno je poludugo, nežno, svilenkasto, prilegnuto, gipko sa minimumom podkrzna. Priznate boje su bela, crna, plava, čokoladna, lila, boja cimeta, fawn, crvena, krem, kornjačevine, dimaste, srebrne, zlatne, sa uzorcima i kombinacije sa belim.



MAINE COON MACKA

Istorija:
Maine Coon je jedna od najstarijih vrsta mačaka u Severnoj Americi. To je zvanična mačka države Mejn. Zato ga i zovu rakun iz Mejna. Najviše današnjih odgajivača veruje da je vrsta nastala parenjem kratkodlakih domaćih mačaka koje su ranije živele na američkom tlu i dugodlakih mačaka, Angora tipa, koje su brodovima doneli Vikinzi.

Karakteristike-standard:
Sve na Maine Coon-u ukazuje na njegovu prilagodljivost surovoj, hladnoj klimi. Krzno je teško, sjajno, vodootporno-duže po trbuhu i okovratniku. Pošto dlaka pada ravno, njeno održavanje je vrlo lako. Rep je dug, dobro odlakan, širok u bazi. Uši su velike, odlakanih ušnih školjki, a poželjno je da imaju i dlačice na ušima (lynxtips). Šape su velike, okrugle i služe kao obuća za sneg. Oči su krupne, a brada izražena. Sve ove osobine ga čine izuzetnim lovcem. Težina mužjaka u proseku iznosi od 7-10kg, a ženki od 4-6kg. Neki primerci su i teži, pa težina mužjaka može da bude i od 12-14kg, a ženki 8 kg.
Maine Coon se razvija veoma sporo, kako fizički, tako i psihički. Potpuni razvoj dostiže tek sa navršene tri godine!
Boje:
Uglavnom su sve boje krzna dozvoljene (crna, plava, crvena, bela, kornjačevina...) osim čokoladne i lila. Zastupljeni su sledeći dezeni (pattern): mramorast ili classic, blotched; tigrast ili mackerel i tačkast ili spotted i ticked. Nije dozvoljen pointed, kakav npr. ima Sijamska mačka. Boje očiju takođe mogu biti različite: zelene, bakarne, zlatne...Plave oči i oči različitih boja ( odd eyes), može imati beli Maine Coon. Ne postoji standard o uklapanju boje krzna i očiju.
Narav:
Maine Coon ima narav mačeta tokom čitavog života. On je nežan, dobroćudan i pomalo luckast div. Glas ove mačke je u potpunom neskladu sa krupnom građom, zvonki zvuk prati njegove svakodnevne aktivnosti.
Maine Coon je orijentisan prema ljudima, ali nije previše zavistan. On obožava da se druži sa vlasnikom i da mu pomaže u raznim svakodnevnim aktivnostima. To nije mačka koja rado sedi u krilu, mada neki pojedinci uživaju u tome. Ona može da bude vaš prijatelj, saputnik i ortak, ali teško može da bude vaša beba!
Generalno je opuštena i smirena mačka. Mužjaci ostaju 'klovnovi' čitavog života, dok su ženke nešto ozbiljnije. Vole da se igraju, odlično se slažu sa drugim mačkama i psima. Vole decu, sa njima su naročito nežni i pažljivi.
Idealno je da se Maine Coon maci omogući da istražuje u sigurnom dvorištu jer joj je to omiljena aktivnost. U Americi je to radna mačka koja lovi miševe, ali vlasnike može iznenaditi i većim plenom, npr. zecom.
Hrana:
Većina odgajivača preporučuje kvalitetnu suvu hranu, kao i piletinu, ćuretinu, ribu...Treba napomenuti da Maine Coon obožava vodu. Uvek mu treba osigurati mnogo sveže vode jer voli da se igra sa njom i rado umače šape u posudu gde se voda nalazi.
Zdravlje:
Maine Coon potiče od relativno malog broja mačaka, odnosno male baze (foundation), tako da su svi primerci u manjoj ili većoj meri srodni. Kod Maine Coon-a se izbegava incest jer dovodi do povećanog rizika od genetskih bolesti. Dužnost uzgajivača je da odgovorno pristupi odabiru i proveri linije koje će uvrstiti u uzgojni program. Koeficijent srodnosti i testiranje para koji će dati mačiće najlakše je proveriti u bazi podataka-paw peds.
FIFe STANDARD:
Main cooni su velike mačke, pravougaonogog oblika glave i tela, velikim ušima, širokim grudima, mišićavima telom i dugim repom. Snažna muskulatura i građa daje mački robusni izgled.
GLAVA: oblik srednje veličine pravougaoni, u profilu lagano konkavan, čelo nežno zaobljeno, obrazi istaknutih jagodičnih kostiju, lice/nos srednje dužine, provougaonog oblika sa naznačenim prelazom između njuške i obraza, brada je snažna i stvara vertikalnu liniju između nosa i gornje usne.
UŠI: velike, široke na osnovi i blago zašiljenog vrha. Poželjni su čuperci dlake na vrhu uha i čuperci dlake u unutrašnjosti uha. Visoko su smeštene na glavi, lagano nagnute prema napred. Razmak između ušiju mora biti jedna širina uha u osnovi. Kod starijih mužjaka se toleriše veći razmak izmedju baze ušiju.
OČI: velike i razmaknute, ovalne, izgledaju okrugle kad su jako otvorene, lagano ukošene prema spoljnjem delu uha. Dozvoljene su sve boje, poželjna je jasna boja očiju.
TELO: dugačko, veliko, robusno, snažne koštane strukture, mišićavo, širokih grudi, skladno, pravougaonog oblika, snažan mišićav vrat.
NOGE: srednje dužine, mišićave, čine pravougaonik sa telom. Šape su velike i okrugle sa čupercima dlake između prstiju.
REP: dugačak barem toliko koliko i telo od ramena do korena repa, širok u korenu, sužava se prema vrhu, odlakan dugim lepršajućim krznom.
KRZNO: prilagođeno svakom vremenu, kraće na glavi, duže na ostalim delovima tela, sa “gaćicama” na zadnjim nogama i dugim grubim krznom na stomaku. Poželjno je da mačka ima ovratnik. Krzno je ravno i svilenkasto, podkrzno je mekano i nežno prekriveno sa grubom i ravnom dlakom. Priznate boje su: bela, crna, plava, crvena, krem, kornjačevine; srebrna, plava,dimnaste; sa uzorkom i kombinacije sa belim. Nisu priznate: čokoladne, lila, boje cimeta, fawn /boja jelena i pointed dezeni kao kod Sijamske ili Ragdol mačke.

NORVESKA SUMSKA MACKA

Poreklo:
Ova predivna mačka divljeg izgleda je oduvek bila omiljeni lik u norveškim bajkama i legendama vekovima. Pretpostavlja se da je kao i Maine Coon mačka putovala sa Vikinzima i odigrala veliku ulogu u stvaranju novih rasa u SAD i Normandiji. Norveški farmeri su oduvek cenili lovne sposobnosti ove mačke. Ipak, tek u 20. veku Norveška šumska mačka postaje priznata oformljavanjem kluba ljubitelja, 1938. godine. Drugi svetski rat uzima veliki danak odgoju ove rasne mačke, što dovodi do njenog skorog izumiranja 70-ih godina 20. veka.
Aktivnošću i zalaganjem Carla Frederika Nordana, stvorio se novi klub ljubitelja, a 1977. godine, a rasa je zvanično priznata od strane FIFe.
Opis:
Norveška šumska mačka je veoma krupna, težina mužjaka iznosi oko 8 kg, a ženki nešto manje. Neki kastrati dostižu i težinu od 10 kg.
Psihofizički razvoj je dug, traje 4 godine.
Glava: Trouglastog oblika, simetrična, čelo je blago zaobljeno, profil je ravan, njuška ne sme da ima pregib-stopu
Uši: Velike, dobro plasirane sa poželjnim čupercima, dobro odlakane, uši su malo orenute prema spolja, i u liniji su sa očima
Oči: Velike i ovalne, otvorene, blago kose, izraz očiju je pomalo začudjen i zaprepašćen
Telo: Dugo, jako i mišićavo
Noge: Jake, duge, zadnje su višlje od prednjih
Šape: Velike, okrugle u proporciji sa nogama
Rep: Dug, dobro odlakan, preporučljivo je da je dužine ledja
Dlaka: Polu-duga, potkrzno je prekriveno dugim vodootpornim krznom
Boje: Sve boje su dozvoljene osim lilac, boje cimeta i čokoladne
Dezeni: Svi su dezeni dozvoljeni osim pointed
Belina: Sve količine belog su dozvoljene i na svakom mestu, npr. Na čelu, grudima, stomaku, šapama.

Temperament:
Kao i Maine Coon mačka, Norveška šumska mačka je inteligentna, robusna, razigrana rasa. Ove mačke imaju dobre živce. Norveška šumska mačka obožava aktivnost, ukoliko imate obezbeđeno dvorište, prvo će se popeti na drvo. Ona je neustrašiva, ali prijateljski nastrojena i brižna. Vrlo lako se adaptira novonastalim životnim uslovima.
Odlično se slaže sa decom i drugim rasama mačaka, ali voli da bude prva u hijerarhiji. Ovoj mački je potrebno mnogo prostora jer ima jak instinkt za lovom. Ipak, lako će se snaći i u zatvorenom prostoru ako joj je omogućeno dovoljno stvari koje će joj okupirati um i telo. Norveškoj šumskoj mački je neophodno mnogo igračaka, velika grebalica i mnogo mesta gde se može sakriti.

RAGDOLL MACKA

Istorijat:
Ragdoll (RAG) na našem jeziku znači krpena lutka. Svoje ime dobila je po tome što se potpuno opušta poput krpene lutke kada je u rukama. Ova vrsta je uzgojena šezdesetih godina prošlog veka u uzgajivačnici Pennels u SAD-u iz kombinacije nečistokrvne bele persijske mačke, svete birme i burmanske mačke. Priznata je prvi put 1965. godine u SAD-u gde je postala vrlo omiljena. Godine 1969. je uvezena u Veliku Britaniju iz uzgajivačnice Baker. Godine 1974. osnovano je međunarodno Ragdoll udruženje a 1985. nalazimo je već u Nemačkoj i Francuskoj. Od tada sve više raste interes za tu interesantnu rasu a 1992. je priznata od FIFe.
Postoje mnoge priče o ovoj rasi. Rado se prepričava da je majku ragdolla u visokoj skotnosti pregazio auto. Mačka je preživela ali je promenila karater. Postala je veoma mile ćudi a njeno bi se telo opustilo poput krpene lutke kad bi je neko uzeo u ruke. Mačići koje je okotila nasledili su taj karakter. Naravno to je samo bajka.
Ragdoll je od persijske mačke nasledila snažnu građu tela, miran karkakter kao i izvrsnu prilagodjenost na život u stanu. Od svete birme nasledila je pointed oznake na glavi, nogama i repu.
Ragdoll mačke krasi nežnost, mirnoća i neizmerno poverenje u vlasnika. Smatra se da te mačke poseduju visok prag osećaja boli zbog njihovog načina opuštanja. Naravno to nije tačno i može biti kobno za mačku. One su itekako osetljive na bol samo su po naravi mirnije, poslušnije i otpornije na stres. Razlog njihove potpune opuštenosti u rukama vlasnika leži u njihovom velikom poverenju u vlasnika a ne u genetskom poremećaju. Ta nežna i elegantna maca voli duštvo i uživa u maženju i češljanju. Znatiželjna je i zanima je sve što se događa oko nje.
Priznata je u tri varijante: bikolor, pointed i mitted.
RAGDOLL BIKOLOR To je dvobojna "pointed" (sijamske oznake) mačka, bele brade, grudi, trbuha, nogu i šapa. Pointed oznake nalazimo na glavi (maska na licu) ušima i repu. Moraju biti dobro ograničene. Preko maske na licu (tačno preko nosa ) mora biti dobro naznačena bela boja u obliku obrnutog slova V. Boja tela je svetlija od boje oznaka sa belim šarama kao kod svake dvobojne mačke.
RAGDOLL POINTED Boja oznaka mora biti u dobrom kontrastu sa bojom tela koja je nešto svetlija od boje oznaka. Oznake nalazimo na glavi (maska na licu), ušima nogama i repu. Ne sme imati ništa beloga.
RAGDOLL MITTED Vrlo je interesantna po rasporedu bele boje. Boja tela joj je kao i kod pointed mačke jednobojno telo svetlije od boje oznaka. Ali ta mačka mora imati potpuno belu bradu, prsa, trbuh i donji deo repa. Takođe, mora na nogama imati bele rukavice a na zadnjim nogama mora imati bele čizmice. Poželjno je još da preko nosa ima belu prugu.

Izvod iz standarda

Uopšteno to je velika mačka snažne građe, srednje jake koštane stukture i mišićavog tela.

GLAVA je srednje veličine klinastog oblika sa plitkim delom čela između ušiju. Nos joj u profilu pokazuje lagano zaobljenje u gornjoj trećini. Dobro razvijenih obraza, srednje duge njuške i snažne brade.
OČI su velike i ovalne, intenzivne plave boje. Što je boja intenzivnija to je bolje. Ne sme biti ni jedne druge boje.
UŠI su srednje velike, široke na bazi, sa zaobljenim vrhovima i široko razmaknute.
TELO je dugo, srednje koštane strukture, mišičavo, jakog kratkog vrata, dubokih prsiju. Odrasla mačka jednako je široka u ramenom pojasu i na zadnjem delu tela.
NOGE su srednje dužine i čvrste. Zadnje noge su nešto veće od prednjih. Šape su velike, okrugle i kompaktne sa čupercima između prstiju.
REP je dugačak i širi na bazi a sužava se prema vrhu. Mora uvek biti u proprciji sa telom i bogato obrastao dlakom.
KRZNO je poludugodlako, gusto, mekano, svileno i prilegnuto uz telo. Na vratu je nešto duže tako da uramljuje lice. A na licu je takođe nešto kraće. Na telu, leđima i bokovima je duže. Na trbuhu i nogama srednje dužine. Priznate boje su crna (seal), plava, čokoladna i lila.
Ženke su uvek nežnije od mužjaka. Ragdoll mački treba nešto više vremena za svoj potpuni razvitak.

SIBIRSKA MACKA

Vrlo malo se zna o poreklu sibirske mačke. To je velika mačka koja živi u divljinama Rusije. Predpostavlja se da je nastala ukrštanjem sibirske domaće mačke i divlje ukrajinske mačke. Sibirska mačka je velika mišićava mačka, vrlo inteligentna i verna svome vlasniku. Odaziva se na poziv i sledi vlasnika kao lutkica. Prvi par SIB uvezen je iz Petersburga u Berlin 1987. godine. Uzgajivači H. i B. Schulz uzgojili su tada prve SIB u svojoj uzgajivačnici Newski cattari. U Evropi je 1990. godine bilo samo petnaest primeraka SIB mačke. U Francusku je uvezena 1991. godine a 1997. godine je priznata od FIFe. SIB je vrlo živahna i temperamentna mačka, obožava se penjati i ceni slobodu. Voli da joj se posveti pažnja ali ne voli preterano maženje. Zadržava svoje dostojanstvo u svim okolnostima. Krzno joj je gusto i poludugo, otporno na sve vremenske uslove. Za vrema linjanja treba je posebno isčešljavati.

IZVOD IZ STANDARDA
Glava je nešto dužeg oblika nego šireg, nežno zaobljena i masivna. Širokoga čela, dobro razvijenih i istaknutih jagodičnih kostiju, srednje dugog i širokog nosa koji u profilu ima lagano udubljenje ali ne i stop. Čeljust je lagano povučena unazad a u profilu čini zaobljenu liniju sa gornjom linijom nosa.
Uši su srednje veličine, zaobljenih vršaka, dobro obrasli sa čupercima i kičicama na vrhu, razmaknute i lagano prema napred naklonjene.
Oči su velike, zaobljenog oblika, malo u koso postavljene, dobra razmaknute. Dozvoljene su sve boje ali poželjna je zelena.
Telo je snažne građe kostiju, mišićavo, snažnog zatiljka, širokih prsiju. Čitavo telo ostavlja utisak pravougaonika u proporcijama.
Noge su srednje visoke, snažne, grade sa telom pravougaonik. Šape su velike, okrugle sa čupercima izneđu prstiju.
Rep je dug, debeo, zaobljenog vrha, obrastao sa gustom dlakom koja ne visi.
Krzno poludugodlako, vrlo gusto, podlaka nije prilegnuta i pokrivena je vodotopornim pokrovom koji je na dodir nešto oštrije strukture. Letnje krzno je nešto kraće od zimskoga sa bogatim okovratnikom i dokolenicama na zadnjim nogama. Dozvoljene su sve boje, uzorci i kombinacije sa belim, osim čokoladne, lila, boje cimeta, fawn i mačke sa pointed oznakama (sijamske oznake).

SVETA BIRMANSKA MACKA



Istorijat:
Prema legendi, ova zaista prelepa mačija rasa, nastala je u budistčkom hramu, posvećena boginji reinkarnacije Tsun Kuan Kse u brdima Lugh u Indokini. Prema verovanju u tom hramu je živeo sveštenik Kitah Mun Ha sa belom mačkom Sinnom. Jednog dana dok je bio zadubljen u meditaciju, došli su razbojnici i ubili ga sa leđa. U tom je trenutku mačak skočio na mrtvo telo sveštenika i istovremeno pogledao u statuu boginje. I dogodilo se čudo: bela boja mačke poprimila je boju kože boginje Tsun Kuan Kse, žute su oči postale safirno plave kao boginjine a noge, rep, nos i uši poprimili su boju zemlje. Samo su šape koje su dodirivale telo sveštenika ostale bele kao znak ljubavi i čistoće. Tog su dana i sve ostale mačke u hramu poprimile boju Sinna. Videvši to čudo preobraženja, razbojnici su pobegli iz hrama. Sinn je sedam dana bez hrane i vode stražario uz telo Kitah Mun Ha i onda uginuo kako bi njegovu dušu preneo u raj. Zbog toga se svete birme smatraju čuvarima duša budističkih sveštenika. Zbog statusa "sveca" do 1919.god. nijedan čovek izvan hrama Lao Tsun nije video mačku svetu birmu. Izuzetak je učinio Kittah Lama koji je Sir Rasselu Gordonu, majoru engleske Kraljevske vojske, poklonio plaketu kao zahvalnicu za zaštitu hrama od napada brahmana. Na ovoj plaketi bila je naslikana sveta birmanska mačka koja je umesto očiju imala plave safire. Lama je majoru pokazao i žive mačke koje su bile slične onoj sa plakete.
Izgled:
Telo svete birmanke je srednje mase, izduženo, snažno, a noge su kratke i zdepaste. Glava je srednje dužine, zasvođena i ima tzv. rimski profil nosa.
Uši su male, ne stoje potpuno uspravno i nisu previše zaobljene. Oči su blago zaobljene i blago ovalne, postavljene široko, duboko plave boje.
Dlaka na telu može biti od tamnije bele boje do svetlo smeđe boje i znatno se razlikuje od svih ostalih dugodlakih i srednjedugodlakih mačaka. Svilena je na dodir i ne sme biti preduga. Nešto je duža na leđima, bokovima, vratu, trbuhu i repu.
Izvorne boje oznaka (na nogama, glavi i repu) su čokoladna, boja foke, plava i ljubičasta. Danas se priznaju i neke druge boje koje su dobijene parenjem s persijskim mačkama s oznakama (himalajkama). Boja na stomaku je potpuno bela.
Rukavice: posebna oznaka svete birme su bele šape koje se nazivaju rukavice ili čarape. Rukavice su uvek potpuno bele boje, a mogu se završavati na korenu prsiju ili na članku. Bela boja čarapa mora biti oštro ograničena-omeđena od boje dlake na nogama. Na prednjim nogama rukavice su kraće. Poželjno je da se na stopalima zadnjih šapa belina završava u klinastom obliku. Kod ocenjivanja rukavica posebna se pažnja posvećuje simetričnosti. Rep je srednje dužine, tanak oko korena, puno i gusto odlakan paperjastom dlakom pri vrhu.
Računa se da su svete birme uz tursku angoru, one rase mačaka koje su se najmanje promenile po tipu, građi tela i boji dlake do danas.
Narav:
Svete birmanske mačke izuzetno su nežne i lako se uklapaju u život svakog domaćinstva. Za one koji zele atraktivnu mačku privrženu ljudima sveta birmanka izvrstan je izbor.

TURSKA  ANGORA  MACKA
Istorijat:
Ime rase potiče od starog naziva glavnog grada Turske, Angora – što znači Ankara. Angore su iz Turske došle u Francusku i Veliku Britaniju u 17. veku, ali sve do sredine 19. veka uzgajivači nisu odredili i beležili razlike između ove pasmine i onih iz Persije i Rusije. Sve do početka 20. veka Angore su ukrštane sa drugim dugodlakim mačkama, pa je zbog toga gotovo sasvim izumrla. Rasa je sačuvana dugogodišnjim kontrolisanim uzgojem u zoološkom vrtu u Ankari, a uzgajivači iz Švedske, Velike Britanije i Sjedinjenih Država uvezli su Turske Angore nakon II Svetskog rata iz Tuske, gde je rasa danas zaštićena, te je ustanovljen uspešan program obnavljanja.
Povratak Turske Angore stvorio je svojevrsnu pometnju među uzgajivače, jer su u međuvremenu britanski uzgajivači iz dugodlakih Orijentalnih mačaka 'napravili' mačku tipa Angora. Do 1960. ove novouzgojene mačke dobile su naziv Angora, pa su prave Angore morale dobiti neki drugi naziv kako bi ih mogli razlikovati. Stoga je pasmina službeno nazvana Turska Angora. Ove mačke treba razlikovati od druge Turske nacionalne rase Turske Van, jer radi se o dve potpuno različite rase s različitim poreklom. Kako o poreklu Turske Van postoje drevni dokazi, neki smatraju da je iz te pasmine potekla i Turska Angora i sve ostale poludogodlake pasmine – Norveška šumska, Maine Coon, Sibirska šumska. Drugi, zbog različitosti Turske Van od Turske Angore i ostalih, smatraju da se Turska Angora razvila nezavisno, ali se slažu da je upravo ova pasmina najverojatniji predak svih ostalih poludugodlakih pasmina.
Izgled:
Dostojanstvena, atletski građena, skladnih kostiju i svilenkastog krzna, srednjeg rasta. Ova mačka ima krzno koje se presijava kad se miče. Poludugodlako krzno Turske Angore verojatno je rezultat mutacije koja se odigrala pre mnogo vekova u izolovanoj populaciji domaćih mačaka središnje Azije. Zbog delovanja gena za belu boju, mačke se mogu roditi delimično ili potpuno gluve, kao i u drugim pasminama.
Karakter:
Živahne, mačke brzog uma, društvene, aktivne.
FIF-e STANDARD:
Glava je klinastog oblika, malena do srednje velika, širokog vrha lobanje, sužava se lagano prema bradi, nos srednje dug ,blago konkavan, brada blago zaobljena, vrh brade čini okomitu liniju sa nosom, čeljust zašiljena.
Uši su duge , šiljaste, široke na osnovi, smeštene visoko i uspravno na glavi.
Oči su bademastog oblika, velike, blago ukošene. Dozvoljene su sve boje.
Telo je nežne koštane strukture, grudni koš nežno oblikovan, trup vitak, gibak, dražestan.
Noge su duge, zadnje noge duže od prednjih, šape malene okrugle i nežne sa čupercima između prstiju.
Rep je dugačak, sužava se prema vrhu, širok u korenu, uzak na vrhu, obrašten.
Krzno je srednje dugo na telu, dugo na ovratniku, dlake su nežne, sjajne svilenkaste i glatke, lagano talasaste na stomaku, nema podkrzna.
Priznate boje su: bela, crna, plava, crvena, krem, srebrena, zlatna; dimaste; sa uzorkom; i kombinacije sa belim.
Nisu priznate: čokoladna, lila, boja cimeta, fawn (boja srne) i sa oznakama.
Letnje krzno nešto je kraće od zimskog. Ovratnik nije završen u prvoj godini života.






TURSKA VAN MACKA

Ona potiče iz istočne Turske sa jezera Van. Nekada davno preci Turske Van mačke su živeli oko tog jezera. Postoje dve različite legende, zavisno o veroispovesti. Jedna kaže kako je, nakon što se Nojeva arka prizemljila i životinje još nisu počele izlaziti, jedna mačka crvenkasto smeđeg repa viđena kako pliva dalje od arke. Druga kaže da je te mačke blagoslovio Alah a mesta gde je nju dotakao obojena su u crveno. Istorija nam govori o dubokim korenima ove polu dugodlake bele mačke. Drevni narod Hititi urezivali su lik te mačke na svoj nakit a kasnije na pečate i ornamente.
Taj lako prepoznatljiv lik već je bio prilično uobičajen i urezan u običaje toga kraja kad su ga stari Rimljani osvojili. Rimljani su otišli i korak dalje pa su likom mačke ukrašavali svoje štitove. Taj ukras je bio i odraz određenog položaja u vojsci i društvu. Jedan takav štit nalazi se u Parizu, u poznatom muzeju. Štit datira iz I do IV veka pre nove ere. Van mačka je danas u Turskoj pravo nacionalno blago. 1955 godinu možemo smatrati početkom novog doba za Turske Van mačke. Te godine su dve Engleskinje uspele da prošvercuju iz Turske dve male mace u Englesku. Jedna se od njih ubrzo vratila u Tursku sa još dve mačkice. Zaslugom Lydia Russell Turska Van mačka bila je priznata GCCF 1969. godine. Do tada gospođa Russell je veštim i intelegentnim pristupom, mačjim genima i saradnjom sa drugim uzgajivačima ne samo poboljšala genetiku, već i popularizovala tu, tada novu i neobičnu pasminu.

Izvod iz standarda:
Glava je kratka, oblika tupog trougla, nos srednje dug i ravan, brada snažna.
Uši su velike i dobro obrasle, široke u osnovi i lagano zaobljenih vrhova. Spoljnja boja dlake ušiju mora biti bele boje a sa unutrašnje strane ružičaste boje. Uši su smeštene vrlo blizu jedno drugom i visoko su postavljene na glavi. One su uspravne.
Oči su velike, ovalne, lagano iskošene. Boja može biti plava, boje ambre ali može biti jedno oko plave boje a drugo boje ambre. Očni kapci su uokvirene ružičastom bojom.
Telo je dugo, vrlo snažno, mišićavo, srednje teško i snažnog vrata.
Noge srednje dužine, šape okrugle i nežne sa čupercima dlaka među prstima.
Rep srednjedugačak i bogato obrastao dlakom. Na trtici ima mrlju u istoj boji koja pokriva i ceo rep. Takodje rep može biti i blago prugast.
Krzno poludugo, nežno, svilenkasto i bez poddlaka. Boja krzna je bela bez tragova žućkaste boje. Na licu ima dve mrlje u boji razdvojene belom prugom. Nosno ogledalo i jastučići na šapama su ružičaste boje. Priznate su crna, plava, crvena krem, kornjačevina i iste sa tigrastim uzorkom.

BELINESKA MACKA


Poreklo:
Prva Balineska mačka je rođena u SAD 1951. godine. Naime tad su u leglu sijamske mačke rođeni i dugodlaki mačići. Nije se znalo da li je duga dlaka rezultat nekog daljnjeg ukrštanja sa persijskom mačkom ili spontana mutacija. Za to postoje dva objašnjenja. Gen za kratku dlaku je dominantan a za dugu recesivan. Dominantni gen obično potisne recesivni gen i potomci su kratkodlaki. Potomci će međutim taj gen prenositi generacijama pa se može desiti da se duga dlaka nikad ne pojavi. Međutim ako se pare dve mace koji nose recesivni gen postoje veliki izgledi da se rodi mačić sa dugom dlakom. To ukazuje na mogućnost da su sijamke bile nekad i ukrštane sa dugodlakim macama. Tako se i pojavio mačić duge dlake u navedenom leglu. Druga mogućnost je da je došlo do spontane mutacije koja isto nije retkost i nije neuobičajena. Isprva je ta mačka nazivana dugodlaka sijamska mačka a kasnije joj je ime promenjeno u Balinešku mačku jer njeni pokreti i elegancija podsećaju na kretnje balineških plesačica. Struktura njihovog tela nije tako vitka kao kod sijamske mačke. Krzno joj ima tipična obeležja Sijamke a dlaka je poluduga i svilena što je razlikuje od Sijamke. Oči su oblika badema i intenzivno plave boje. CFA i TICA je priznaju od 1970. godine a FIF-e od 1972. godine.
Temperament:
Po temperamentu i karakteru vrlo je slična Sijamskoj mački. Vrlo je društvena i razigrana i ne podnosi samoću. Ako joj ne posvetite dovoljno pažnje ona će svoje nezadovoljstvo izraziti bučnim mnjaukanjem ili na neki drugi način.
Krzno joj je fino i svileno pa je treba nežno češljati bar jednom nedeljno pazeći da ne oštetimo krzno. Ako je želite izlagati treba je okupati par dana pre izložbe.
IZVOD IZ STANDARDA
Sve rase iz IV kategorije imaju isti standard. Idealna mačka je vitka, elegantna, dugih zašiljenih linija, gipka i mišićava. Srednje veličine.
Glava je srednje veličine u ravnoteži sa telom, klinastog oblika sa ravnim linijama. Klin počinje na nosu i širi se jednolično ravnim linijama na obe strane prema ušima. Linije ne smeju biti prekinute sa „wiskers break“. Lobanja gledana iz profila je konveksna. Nos dugačak i ravan, bez prekida od čela do vrha, njuška uska, brada/čeljusti srednje velika, vrh brade čini strmu crtu sa vrhom nosa.
Uši su velike i zašiljene, široke na osnovi, smeštene tako da produžuju liniju klina.
Oči su srednje veličine, ne smeju biti preduboko smeštene ni izbočene, bademastog oblika, blago ukošene prema nosu i u skladu sa linijom klina. Boja: Balineska i sijamska mačka: čista, jasna i sjajna intenzivno plava. Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: blistavo zelena.
Telo je dugačko, vitko, mišićavo, skladno i elegantno. Dugačak i vitki vrat. Ramena ne smeju biti šira od bokova.
Noge su duge i vitke u skladu sa telom. Šape su malene i ovalne.
Rep je dugačak, tanak takođe i na osnovi sužava se prema vrhu.
Krzno
Orijentalne kratkodlake i Sijamske mačke: vrlo kratko, nežno, sjajno, svileno i pripijeno uz telo.
Balineske i Orijentalne dugodlake: svileno i nežno, srednje dugačko na telu sa okovratnikom na leđima i nešto grublje ( poput perja), bez poddlake.
Boja
Balineske i Sijamske: Oznake: maska na licu, oznake na ušima, nogama i repu. Boja oznaka mora biti jednolična. Maska ne sme preći preko gornjeg dela lobanje. Vezana je tragovima obojenja za uši. Boja tela je jednolična i u jasnom kontrastu sa bojom oznaka, dozvoljeno je blago osenčanje na bokovima.
Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: jednolična bez tragova uzorka ili osenčanja kod jednobojnih varijeteta, brkovi i obrve moraju biti u skladu sa bojom tela.
Priznate boje kod Balineske i Sijamske: bela, crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn i sve te u kornjačevini i sa uzorkom. Mačke sa uzorkom imaju kod 21-nespecifična tigrasta.
Priznate boje kod Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn, sve ove boje u kornjačevini, zadimljene, sa uzorkom i srebrene sa uzorkom. U kombinaciji sa belom bojom imamo: van, harlekin i bikolor, sve ove zadimljene, sa uzorkom i srebrne sa






JAVANSKA MACKA

varijetet boja:
-riđe označena
-krem označena
-kornjačevinasto označena
-plavokrem označena
pa i sa drugim oznakama na osnovno svetlom telu obojenom svetloljubičasto, tabby i lynx.
Po ostalim svojstvima javanska mačka je ista kao i balinezijska, tek od nedavno je Javanska mačka izdvojena od Balinezijske kao posebna rasa.
IZVOD IZ STANDARDA
Sve rase iz IV kategorije imaju isti standard. Idealna mačka je vitka, elegantna, dugih zašiljenih linija, gipka i mišićava. Srednje veličine.
Glava je srednje veličine u ravnoteži sa telom, klinastog oblika sa ravnim linijama. Klin počinje na nosu i širi se jednolično ravnim linijama na obe strane prema ušima. Linije ne smeju biti prekinute sa „wiskers break“. Lobanja gledana iz profila je konveksna. Nos dugačak i ravan, bez prekida od čela do vrha, njuška uska, brada/čeljusti srednje velika, vrh brade čini strmu crtu sa vrhom nosa.
Uši su velike i zašiljene, široke na osnovi, smeštene tako da produžuju liniju klina.
Oči su srednje veličine, ne smeju biti preduboko smeštene ni izbočene, bademastog oblika, blago ukošene prema nosu i u skladu sa linijom klina. Boja: Balineska i sijamska mačka: čista, jasna i sjajna intenzivno plava. Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: blistavo zelena.
Telo je dugačko, vitko, mišićavo, skladno i elegantno. Dugačak i vitki vrat. Ramena ne smeju biti šira od bokova.
Noge su duge i vitke u skladu sa telom. Šape su malene i ovalne.
Rep je dugačak, tanak takođe i na osnovi sužava se prema vrhu.
Krzno
Orijentalne kratkodlake i Sijamske mačke: vrlo kratko, nežno, sjajno, svileno i pripijeno uz telo.
Balineske i Orijentalne dugodlake: svileno i nežno, srednje dugačko na telu sa okovratnikom na leđima i nešto grublje ( poput perja), bez poddlake.
Boja
Balineske i Sijamske: Oznake: maska na licu, oznake na ušima, nogama i repu. Boja oznaka mora biti jednolična. Maska ne sme preći preko gornjeg dela lobanje. Vezana je tragovima obojenja za uši. Boja tela je jednolična i u jasnom kontrastu sa bojom oznaka, dozvoljeno je blago osenčanje na bokovima.
Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: jednolična bez tragova uzorka ili osenčanja kod jednobojnih varijeteta, brkovi i obrve moraju biti u skladu sa bojom tela.
Priznate boje kod Balineske i Sijamske: bela, crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn i sve te u kornjačevini i sa uzorkom. Mačke sa uzorkom imaju kod 21-nespecifična tigrasta.
Priznate boje kod Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn, sve ove boje u kornjačevini, zadimljene, sa uzorkom i srebrene sa uzorkom. U kombinaciji sa belom bojom imamo: van, harlekin i bikolor, sve ove zadimljene, sa uzorkom i srebrne sa uzorkom.

ORIJENTALNA MACKA 

Ovde spadaju Oriental Longhair (OLH) i Oriental Shorthair (OSH)
Oriental Longhair (OLH) i Oriental Shorthair (OSH) su potpuno iste mačke koje se razlikuju samo po dužini krzna. Naime OLH je dugodlaka a OSH kratkodlaka orijentalna mačka. Orijentalna mačka nema nikakve veze sa orijentom a ime je dobila zbog svog orijentalnog izgleda. Spada u četvrtu kategoriju gde spadaju i sijamke, balinežanke, javanke a od skoro i dugodlake i kratkodlake sejšelelske mačke. Razlika između Sijamske i orijentalne mačke je u boji krzna i boji očiju. Orijentalna mačka ima potpuno obojeno krzno i zelene oči. Pasmina je donesena u 19. veku u Englesku. Orijentalne mačke postaju sve popularnije od 1950. godine. Uzgajivači su odlučili dobiti više različitih boja krzna bez sijamskih oznaka, pa to postižu ukrštanjem sijamskih mačaka sa domaćim mačkama i abesinskom mačkom. U SAD 1968. godine uzgajivači se koncentrišu na dobijanje što ekstremnijeg tipa. Orijentalne mačke poludugog krzna, nekad zvane javanske danas se zovu dugodlake orijentalne mačke (OLH). Ta je mačka uzgojena u SAD. Praroditelj OLH je mačić nastao iz ukrštanja balineške mačke i orjentalne mačke koji je usled mutacije dobio poludugodlako krzno. Međunarodna federacija felinologa FIFe je priznala ovu rasu 1974. god. u 396 varijeteta. Priznata je i od CFA.
Mačka ima poludugodlako svileno krzno i zelene oči.
Orijentalne mačke su po temperamentu vrlo slične Sijamcima. Zavisne su o svom vlasniku, posesivne, umiljate, pričljive, inteligentne i znatiželjne. Lako se nauče nekim veštinama kao na primer hodanje na povocu. Razigrane su i vole biti u središtu pažnje. Kombinacija znatiželje i inteligencije ponekad može stvarati i probleme jer vrlo lako shvate kako se otvaraju vrata pa na to treba obratiti pažnju. Idealne su za ljude koji vole otvorene i privržene mace. Svu ljubav koju ima pružate vratiće vam stostruko.

OSH - kratkodlake treba jednom nedeljno češljati i okupati je par dana pre izložbe.
OLH - dugodlake treba više puta nedeljno očetkati a takođe je okupati par dana pre izložbe.

IZVOD IZ STANDARDA
Sve rase iz IV kategorije imaju isti standard. Idealna mačka je vitka, elegantna, dugih zašiljenih linija, gipka i mišićava. Srednje veličine.
Glava je srednje veličine u ravnoteži sa telom, klinastog oblika sa ravnim linijama. Klin počinje na nosu i širi se jednolično ravnim linijama na obe strane prema ušima. Linije ne smeju biti prekinute sa „wiskers break“. Lobanja gledana iz profila je konveksna. Nos dugačak i ravan, bez prekida od čela do vrha, njuška uska, brada/čeljusti srednje velika, vrh brade čini strmu crtu sa vrhom nosa.
Uši su velike i zašiljene, široke na osnovi, smeštene tako da produžuju liniju klina.
Oči su srednje veličine, ne smeju biti preduboko smeštene ni izbočene, bademastog oblika, blago ukošene prema nosu i u skladu sa linijom klina. Boja: Balineska i sijamska mačka: čista, jasna i sjajna intenzivno plava. Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: blistavo zelena.
Telo je dugačko, vitko, mišićavo, skladno i elegantno. Dugačak i vitki vrat. Ramena ne smeju biti šira od bokova.
Noge su duge i vitke u skladu sa telom. Šape su malene i ovalne.Rep je dugačak, tanak takođe i na osnovi sužava se prema vrhu.
Krzno
Orijentalne kratkodlake i Sijamske mačke: vrlo kratko, nežno, sjajno, svileno i pripijeno uz telo.
Balineske i Orijentalne dugodlake: svileno i nežno, srednje dugačko na telu sa okovratnikom na leđima i nešto grublje ( poput perja), bez poddlake.
Boja
Balineske i Sijamske: Oznake: maska na licu, oznake na ušima, nogama i repu. Boja oznaka mora biti jednolična. Maska ne sme preći preko gornjeg dela lobanje. Vezana je tragovima obojenja za uši. Boja tela je jednolična i u jasnom kontrastu sa bojom oznaka, dozvoljeno je blago osenčanje na bokovima.
Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: jednolična bez tragova uzorka ili osenčanja kod jednobojnih varijeteta, brkovi i obrve moraju biti u skladu sa bojom tela.
Priznate boje kod Balineske i Sijamske: bela, crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn i sve te u kornjačevini i sa uzorkom. Mačke sa uzorkom imaju kod 21-nespecifična tigrasta.
Priznate boje kod Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn, sve ove boje u kornjačevini, zadimljene, sa uzorkom i srebrene sa uzorkom. U kombinaciji sa belom bojom imamo: van, harlekin i bikolor, sve ove zadimljene, sa uzorkom i srebrne sa uzorkom

SEJESKA MACKA

Tu spadaju Seychellois Longhair SYL and Shorthair SYS.
SYL je dugodlaki a SYS kratkodlaki Seychellois. Seychellois nije nova rasa unutar IV kategorije već varijanta Sijamaca. One su u stvari samo nova varijanta boje. To su vrlo simpatično obojene mace koje unutar svojih tipičnih oznaka kao i po telu, imaju bele mrlje. Poznata engleska uzgajivačica lady Patricia Turner započela je sa eksperimentalnim radom još 1980. godine. Praroditelj Seychelloise bila je Sijamska mačka sa belim šapama. Mnogi uzgajivači širom sveta radili su desetak godina na razvoju te simpatično obojene „bikolor“ Sijamske mačke. FIF-e je 2005. priznala tu novu boju pod nazivom Seychelloise. CFA i TICA priznaju taj varijetet još 1998. godine.

IZVOD IZ STANDARDA
Sve rase iz IV kategorije imaju isti standard. Idealna mačka je vitka, elegantna, dugih zašiljenih linija, gipka i mišićava. Srednje veličine.
Glava je srednje veličine u ravnoteži sa telom, klinastog oblika sa ravnim linijama. Klin počinje na nosu i širi se jednolično ravnim linijama na obe strane prema ušima. Linije ne smeju biti prekinute sa „wiskers break“. Lobanja gledana iz profila je konveksna. Nos dugačak i ravan, bez prekida od čela do vrha, njuška uska, brada/čeljusti srednje velika, vrh brade čini strmu crtu sa vrhom nosa.
Uši su velike i zašiljene, široke na osnovi, smeštene tako da produžuju liniju klina.
Oči su srednje veličine, ne smeju biti preduboko smeštene ni izbočene, bademastog oblika, blago ukošene prema nosu i u skladu sa linijom klina. Boja: Balineska i sijamska mačka: čista, jasna i sjajna intenzivno plava. Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: blistavo zelena.
Telo je dugačko, vitko, mišićavo, skladno i elegantno. Dugačak i vitki vrat. Ramena ne smeju biti šira od bokova.
Noge su duge i vitke u skladu sa telom. Šape su malene i ovalne.
Rep je dugačak, tanak takođe i na osnovi sužava se prema vrhu.
Krzno
Orijentalne kratkodlake i Sijamske mačke: vrlo kratko, nežno, sjajno, svileno i pripijeno uz telo.
Balineske i Orijentalne dugodlake: svileno i nežno, srednje dugačko na telu sa okovratnikom na leđima i nešto grublje ( poput perja), bez poddlake.
Boja
Balineske i Sijamske: Oznake: maska na licu, oznake na ušima, nogama i repu. Boja oznaka mora biti jednolična. Maska ne sme preći preko gornjeg dela lobanje. Vezana je tragovima obojenja za uši. Boja tela je jednolična i u jasnom kontrastu sa bojom oznaka, dozvoljeno je blago osenčanje na bokovima.
Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: jednolična bez tragova uzorka ili osenčanja kod jednobojnih varijeteta, brkovi i obrve moraju biti u skladu sa bojom tela.
Priznate boje kod Balineske i Sijamske: bela, crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn i sve te u kornjačevini i sa uzorkom. Mačke sa uzorkom imaju kod 21-nespecifična tigrasta.
Priznate boje kod Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn, sve ove boje u kornjačevini, zadimljene, sa uzorkom i srebrene sa uzorkom. U kombinaciji sa belom bojom imamo: van, harlekin i bikolor, sve ove zadimljene, sa uzorkom i srebrne sa uzorkom























SIJAMSKA MACKA

Poreklo:
Sijamska (SIA) rasa je dobila ime prema zemlji iz koje potiče, nekadašnji Siam, današnji Tajland. To je vrlo stara rasa. Prvi zapisi o njoj pojavljuju se 1350. godine a nađeni su u Aynthia, tadašnjem glavnom gradu Sijama. Takođe su pronađeni i brojni crteži te mačke koji su nastali između 1350-1750 godine a koji su omogućili ustanovljavanje identiteta (identifikaciju) burmanske i korat mačke. Prvi nastali crteži prikazuju verovatno divlje mačke koje imaju telo sijamke ali tigrasto krzno. U ranim godinama 19. veka nemački zoolog Palles opisao je belu mačku sa tamnim ekstremitetima nađenu u centralnoj Aziji. Ta je mačka bila namenjena samo kraljevskoj porodici i živela je na dvoru gde je bila pažena i čuvana. Na izložbi održanoj 1871. godine u Kristalnoj palati u Londonu prikazana su dva primerka te mačke kad je postigla veliki uspeh. Izvor dolaska te mačke bio je nepoznat. Pouzdano je da je engleski konzul Sir Owengould 1884. godine u Bankoku dobio od sijamskog kralja mačke Piu i Miu. Doneo ih je u Englesku i poverio svojoj sestri Veley. Pia i Mia dale su prvog šampiona 1885. godine. Iste godine francuski diplomata takođe donosi dve mačke iz Bankoka. One su bile takođe izložene u Parizu. Profesor Oustalet sa pariskog muzeja posvećuje 1893. godine veliki članak sijamskim mačkama. U SAD su uvezene 1890. godine ponovno kao poklon sijamskog kralja. Prvi standard izrađen je od GCCF-a 1892. godine. Prva uzgajivačnica osnovana je u Engleskoj 1901. godine. Sijamske mačke uživaju veliku popularnost od 1920. godine. Originalni tip sijamaca se potpuno razlikuje od današnjeg. Originalne mačke su bile masivnije građe, škiljastih očiju i sa kukicom na repu. Dozvoljena je bila i zelena boja očiju. Legenda priča da je sijamska princeza držala svoje prstenje na repu mačke. Kako je rep bio ravan prstenje je padalo sa repa, pa je sluga napravio čvor na repu mačke kako prstenje ne bi ispadalo. Tako je mačka dobila kvržicu na repu. Uzgajivači danas to smatraju velikom anomalijom koju su uz selektivan uzgoj uspeli odstraniti. Stvoren je današnji tip profinjene i elegantne mačke, klinaste glave, bez škiljavih očiju i čvora na repu.

Temperament:
Sijamska mačka je vrlo nestašna, nepredvidiva, snažno izražene ličnosti i sklona ispadima. Nije mirna i tiha. Ako želite imati mačku koja je vrlo društvena i pričljiva onda izaberite sijamsku mačku. Vrlo je osetljiva, mrzi usamljenost. Ako je zanemarena postaje depresivna. Da bi privukla pažnju slediće svuda vlasnika i stalno mu dosađivati uz glasno mjaukanje. Vrlo su posesivne i ljubomorne. Vole se igrati sa decom ali baš ne podnose društvo drugih mačaka. Osetljive su na hladnoću i vole udoban život u stanu. Rano sazrevaju pa se prvo teranje može očekivati već sa 5 meseci. Mačići su hiperaktivni i neustrašivi. Preporuka je da ako celi dan radite onda uzmite par mačaka ili nemojte uzeti sijamke.
Potrebno ju je češljati bar dva puta nedeljno a okupati je par dana pre izložbe.
IZVOD IZ STANDARDA
Sve rase iz IV kategorije imaju isti standard. Idealna mačka je vitka, elegantna, dugih zašiljenih linija, gipka i mišićava. Srednje veličine.
Glava je srednje veličine u ravnoteži sa telom, klinastog oblika sa ravnim linijama. Klin počinje na nosu i širi se jednolično ravnim linijama na obe strane prema ušima. Linije ne smeju biti prekinute sa „wiskers break“. Lobanja gledana iz profila je konveksna. Nos dugačak i ravan, bez prekida od čela do vrha, njuška uska, brada/čeljusti srednje velika, vrh brade čini strmu crtu sa vrhom nosa.
Uši su velike i zašiljene, široke na osnovi, smeštene tako da produžuju liniju klina.
Oči su srednje veličine, ne smeju biti preduboko smeštene ni izbočene, bademastog oblika, blago ukošene prema nosu i u skladu sa linijom klina. Boja: Balineska i sijamska mačka: čista, jasna i sjajna intenzivno plava. Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: blistavo zelena.
Telo je dugačko, vitko, mišićavo, skladno i elegantno. Dugačak i vitki vrat. Ramena ne smeju biti šira od bokova.
Noge su duge i vitke u skladu sa telom. Šape su malene i ovalne.
Rep je dugačak, tanak takođe i na osnovi sužava se prema vrhu.
Krzno
Orijentalne kratkodlake i Sijamske mačke: vrlo kratko, nežno, sjajno, svileno i pripijeno uz telo.
Balineske i Orijentalne dugodlake: svileno i nežno, srednje dugačko na telu sa okovratnikom na leđima i nešto grublje ( poput perja), bez poddlake.
Boja
Balineske i Sijamske: Oznake: maska na licu, oznake na ušima, nogama i repu. Boja oznaka mora biti jednolična. Maska ne sme preći preko gornjeg dela lobanje. Vezana je tragovima obojenja za uši. Boja tela je jednolična i u jasnom kontrastu sa bojom oznaka, dozvoljeno je blago osenčanje na bokovima.
Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: jednolična bez tragova uzorka ili osenčanja kod jednobojnih varijeteta, brkovi i obrve moraju biti u skladu sa bojom tela.
Priznate boje kod Balineske i Sijamske: bela, crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn i sve te u kornjačevini i sa uzorkom. Mačke sa uzorkom imaju kod 21-nespecifična tigrasta.
Priznate boje kod Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn, sve ove boje u kornjačevini, zadimljene, sa uzorkom i srebrene sa uzorkom. U kombinaciji sa belom bojom imamo: van, harlekin i bikolor, sve ove zadimljene, sa uzorkom i srebrne sa uzorkom.



KUCE


AIRESKI OVCAR 

Smatra se da su savremeni psi Sera de Airesa potekli od jednog para brijeških ovčara koje je, početkom ovog veka, uvezao Kastro Gimares. Postojeći psi su u velikom broju pozamašniji sa jasno utvrđenim karakteristikama, toliko različitim, koje su srodnije pirinejskom ovčaru za koga se smatra da predstavlja ogranak ove rase, a koga je trebalo poboljšati briješkim ovčarom.

Ako to nije bio razlog ne razumemo zašto je, za ovčarskog psa Alenteha, izabrana rasa koja će se teško prilagoditi klimatskim uslovima ove regije.

Opšti izgled i prirodne sklonosti: Pas srednje veličine, blago izdužene forme. Izvanredno inteligentan i veoma živahan, svedoči o otpornosti i umerenosti vrednoj pažnje. Vrlo je privržen pastirima i stadima koja čuva, ižbegava strance i bdi noću. Ima majmunsko držanje i izgled zbog čega ga u njegovoj zemlji zovu i "pas-majmun". Naročito je korišćen u Alentehu za čuvanje i predvođenje svih vrsta stada (ovaca, koza, goveda, konja, svinja). Omiljen je zbog svoje umešnosti u čuvanju stada i pronalaženju izgubljenih životinja.

Opšti izgled i prirodne sklonosti: Pas srednje veličine, blago izdužene forme. Izvanredno inteligentan i veoma živahan, svedoči o otpornosti i umerenosti vrednoj pažnje. Vrlo je privržen pastirima i stadima koja čuva, ižbegava strance i bdi noću. Ima majmunsko držanje i izgled zbog čega ga u njegovoj zemlji zovu i "pas-majmun". Naročito je korišćen u Alentehu za čuvanje i predvođenje svih vrsta stada (ovaca, koza, goveda, konja, svinja). Omiljen je zbog svoje umešnosti u čuvanju stada i pronalaženju izgubljenih životinja.

ARDENSKI GOVEDAR

Grube građe. Visina oko 60 cm, težina oko 25 kg. Ženke su 10% manje. Glava je teška, njuška kratka s bradom i brkovima. Čeljusti su snažne. Oči tamne, uši uspravne ili lagano preklopljene prema napred, vrat je kratak i debeo, grudni koš dubok sa zaobljenim rebrima. Prednje noge su prave, zadnje dobrih uglova. Ovaj pas se šteni bez repa, u protivnom treba rep skratiti. Dlaka je duga oko 5 cm, čupava, sa vrlo gustom zimskom poddlakom koja ga štiti od nevremena. Dozvoljene su sve boje.
Narav:

Mrzovoljan i izgledom i temperamentom, ali vrlo privrzen i poslusan gospodaru. Vrlo je inteligentan











AUSTRALIJSKI CUVAR

Maticna zemlja: Australija
Vreme nastanka: 1870. god.
Korišćenje: ovčarski pas, pratilac
Životni vek: 12 godina
Drugo ime: Kelpie, Barb
Zemlja porekla: Australia
Poreklo:
Verovatno potiče od bradatog kolija (border collie) i dinga, kojima je nalik. Poznat je od 1870.

Opis:
To je lep pas, nalik lisici, snažan, okretan, živahnog i inteligentnog izgleda. Mužjak je visok 45-50 cm, ženka 43-48 cm. Težina mužjaka je 11-13 kg, ženke 9-11 kg.
Dlaka je kovrdžava, gusta i kratka.
Boja:
Crna, crna i smeđa, crvena i smeđa, riđa, tamnosmeđa, plavkasto-siva.
Narav:
Lako se odgaja, inteligentan, uravnotežen, poslušan, oduševljen radom.
Korišćenje:
Odličan je čuvar stada, otporan, vrlo brz, spreman da reaguje na svaki znak gospodara. Naviknut na otvorene prostore, ovaj pas ne može živeti u stanu.
Napomena:
Potpuno crna varijanta naziva se australian barb ili crni australski čuvar stada.




AUSTRALIJSKI GOVEDAR

Istorijat rase:
Australijskog govedara uzgajali su prvi naseljenici u 19. veku za čuvanje stoke na velikim rančevima. Psi koje su doseljenici doveli sa sobom iz Evrope, zvani Smithfield i Old Smooth Collie (to nije današnji škotski ovčar) nisu bili prilagođeni velikim udaljenostima i negostoljubivoj klimi novog kontinenta, pa su rančeri počeli eksperimentisati s novim ukrštanjima. Australijski je govedar primarno potekao od mešavine glatkog, plavo isflekanog kolija dovedenog iz Škotske i australijskog dinga, a dodato je i krvi australijskog kelpija, dalmatinskog psa i bulterijera. 

Rezultat je bio izvrstan stočarski pas kome je malo ko bio ravan. Radio je sa stokom tiho, ali silovito, s voljom i sposobnošću da potera stoku preko ogromnih udaljenosti pod okrutnim, vrućim i prašnjavim uslovima. Sa svojom iznimnom izdržljivošću odlično se uklapao u Queensland. Njegovi čuvarski i stočarski instinkti su podjednako snažni i mogu se proširiti na ljude , kao i druge životinje.
Robert Kaleski je napravio standard rase 1893., a odobren je u Australiji 1903. Australijski kinološki savez je potpuno priznao australijskog govedara 1980. godine. Poznat je i pod imenom australijski heeler, Hallov heeler, queenslandski heeler ili plavi heeler. Reč "heeler" (eng. heel = peta) odnosi se na njegov način rada sa stokom, kod kojeg prilikom vođenja goveda grize za pete. Njegovi su talenti donošenje, vođenje stoke, čuvanje, agilnost, takmičenje u poslušnosti i izvođenje trikova.
Opšti izgled:
Snažan, kompaktan, radni pas sa simetričnim telom, sposoban i spreman ispuniti postavljeni zadatak, ma koliko težak bio. On je kombinacija težine, snage, izbalansiranosti i snažne mišićave kondicije. Mora davati utisak velike okretnosti, snage i izdržljivosti. Svako preterivanje, kako u krupnoći, tako i u zakržljalosti je teška greška.
Karakteristike:
Kako mu ime kaže, glavna mu je namena, u kojoj je nenadmašan, čuvanje i teranje stada po širokim otvorenim i graničnim prostorima. Uvek oprezan, izuzetno inteligentan, pažljiv, hrabar, dostojan poverenja. S urođenom privrženošću dužnosti označava idealnog psa.
Temperament:
Vernost i instikt za zaštitu čine ga nezamenjivim čuvarom i pomoćnikom stočara. Prirodno nepoverljiv prema strancima, ali mora biti pokoran pri vođenju, naročito u izložbenom ringu. Svaki nedostatak u temperamentu i građi koji umanjuje upotrebljivu vrednost mora biti kažnjavan kao teška greška.
Kretanje:
Pravilno, slobodno, gipko i neumorno kretanje lopatica i prednjih nogu u skladu sa snažnim potiskom zadnjih nogu. Sposobnost brzog i čilog kretanja je vrlo važna. Čvrstina je od najvećeg značaja. Štulasto kretanje, opterećene ili labave lopatice, strme lopatice, slabost u laktovima, došapljima ili šapama, ravna kolena, kravlje ili bačvaste zadnje noge, moraju biti kažnjeni kao teška greška. Pri povećanju brzine, šape se približavaju središnjoj težišnoj ravni, ali su u stavu noge paralelne.
Dlaka:
Ravna, dupla dlaka s kratkom, gustom poddlakom. Površinska dlaka je zatvorena, oštra, tvrda i ravno nalegla, vodootporna. Ispod tela do zadnjeg dela nogu dlaka je duža, pravi gaće. Na glavi (uključujući unutrašnjost ušiju), na prednjoj strani nogu i šapama dlaka je kratka. Oko vrata je duža i gušća. Preduga ili prekratka dlaka je greška. Dlaka na telu je duga 2,5 - 4 cm.
Boja:
Plava - treba biti plava, plavo pegava ili plavo prskana, sa ili bez drugih oznaka. Dozvoljene oznake su crne, plave ili vatrene na glavi, a simetrično raspoređene imaju prednost.
Vatrena boja se pruža sredinom prednjih nogu, na gore preko predgrudnog dela kao i grla, s vatrenom na vilicama. Vatrena na unutrašnjosti zadnjih nogu i unutrašnjosti grudi, na dole prednjom stranom kolena, skočnog zgloba i prstiju. Vatrena boja je dozvoljena kod poddlake na telu, pod uslovom da ne probija plavu površinsku dlaku. Crne oznake na telu nisu dozvoljene.
Crveno isprskana - boja treba svuda biti ravnomerno crveno isprskana, uključujući i poddlaku (nikada bela ili krem), sa ili bez tamnocrvenih oznaka na glavi. Ravnomerne oznake na glavi su poželjne. Crvene oznake na telu su dozvoljene, ali nepoželjne.
Visina:
Visina grebena mužjaka 46-51 cm, a ženki 43-48 cm.








AUSTRALIJSKI OVCAR

Matična zemlja: Australija
Vreme nastanka: 19. vek
Korišćenje: čuvar stoke, pratilac
Životni vek: 12 godina
Drugo ime: Blue Heeler, Hall's Heeler
Težina: 16 - 20 kg
Visina: 43 - 51 cm

Poreklo:

Nastao je ukrštanjem kolija, dinga i kelpija.

Opis:
Srednjeg je rasta; mužjak je visok od 43 do 51 cm, ženka 41 do 50 cm; težina mužjaka je od 16 do 20 kg, ženke od 14 do 18 kg. Dlaka je ravna, umereno kratka i tvrda. Boja dlake: plava, plava s crnim i smeđim mrljama, crvena s crnim pegama na glavi.

Narav:
Lukav, inteligentan i poslušan.

Korišćenje:
Godinama je bio neophodan pomoćnik australijskih farmera, bilo kao pastirski pas, otporan i veoma okretan, bilo kao čuvar kuće. Po pravilu radi na vrlo širokom području, pa prevaljuje veće udaljenosti od bilo koje druge pasmine.

Napomena:
Običaj mu je da zgrabi goveda, a i čoveka, za pete, pa je po tome i nazvan "hiler" (heeler, heel=peta).